Век Михаила Берберијана

То је уживање пензије – четрдесет и три године давати бакшиш поштару. Бити још, поврх свега, на својим ногама, имати бистру памет и очекивати да за месец и по дана навршиш век од рођења – е, то се зове људски живот. Да, да, има и таквих у Београду. Ено тамо, у Улици Станислава Сремчевића 13, баш је такав Михаило Берберијан, некадашњи судија, адвокат, тужилац... Он је и најстарији некадашњи ђак крагујевачке гимназије, па му Удружење Крагујевчана у Београду припрема 22. маја, у ресторану "Парк", велику прославу стогодишњице живота.

Кад сам прошлог уторка посетио Михаила Берберијана у његовом стану, мислио сам како би било лепо да му седнем у крило и кажем: "Деко, деко, како је то било?"

– Отац Јерменин био је турски војни хирург. Родио се 1877. године у Цариграду и звао Серкиз. Турци су га послали на службу у Пријепоље за управника војне болнице. Једном су га позвали да прегледа болесну девојчицу у Новој Вароши, из богате куће Ристића. Загледао се у девојку која га је послужила слатким од шљива. Убрзо је затражио њену руку и – добио је. Љубица Ристић, моја мајка, родила је четворо деце. Ја сам се родио 1907. године у Сјеници, где је отац био привремено премештен по потреби службе – сећа се Берберијан.

Михаило тврди да је једини живи сведок у историји првог бомбардовања градова из авиона. То се догодило у Београду, у августу 1914. године.

– Отац ми је био у војној болници на Калемегдану, а ја сам се задесио на Теразијама. У граду се пуцало на све стране. У једном моменту сам видео како из правца Булевара краља Александра долећу две чудне справе, склепане од дрвета, покривене церадом, у којима је седео по један човек одевен у кожној јакни. Видео сам како је авијатичар избацио из авиона завежљај који је пао на тротоар. Не размишљајући, потрчао сам према пакету и чврсто га зграбио. Тада је до мене дотрчао неки човек и рекао ми да сам луд што у рукама држим бомбе бачене из авиона које су сваког часа могле да експлодирају. У завежљају је било, колико се сећам, четири до пет бомби крушкастог облика повезаних жицом. Ускоро је наишао мој отац и одвео ме кући – до у детаље прича Берберијан незабораван доживљај из Првог светског рата. После се његова породица вратила у Косовску Митровицу.

Серкез Берберијан је учествовао и у пробоју Солунског фронта. Пожурио је да види породицу и дојахао је на коњу до Косовске Митровице.

– Затекао је жену, сина Слободана и ћерке Милку и Даринку болесне од шпанске грознице. И он се убрзо разболео и после само три дана, 28. новембра 1918. године, умро. Само је мене тада, зачудо, заобишао тај опасни грип, иако сам био вечито болесно дете. По очевој смрти преселили смо се у Крагујевац, где је сестра Милка похађала учитељску школу. Становали смо у Улици Танаска Рајића – казује Берберијан о данима свог детињства.

Каже да је по завршетку крагујевачке гимназије, 1927. уписао права иако је отац желео да му син буде мендес, инжењер. Михаило за себе говори да је увек "терао мак на конац" и био у опозицији, немирног духа. На факултету се дружио са др Драгољубом Јовановићем, па је због њега био и у Главњачи.

Оженио се Београђанком Вукосавом Протић. Први посао судије добио је у Новом Кнежевцу. Пред Други светски рат у Ужицу је био заменик државног тужиоца.

– Ја сам направио организацију рада општине у време постојања Ужичке републике. Ту шему је Тито стално носио у својој торби, тако су ми рекли. Чак и њега је бринуо мој мршави изглед. Када смо се хранили у Трезору ужичке банке, гледајући ме неухрањеног, извадио је месо из свог тањира и убацио у мој тањир. Питао ме како ћу тако мршав у партизане. После смо у новембру 1941. ишли у Чачак, Петар Стамболић, Владимир Дедијер и ја, да као комисија за испитивање кривица са четницима ислеђујемо испаде тада још заједничке војске. Примио нас је неки капетан Митић – не заборавља дане рата Михаило Берберијан.

Кад су се партизани повукли из Ужица, он је остао да са мањом групом чини одступницу. Био је у чети Вукоте Дабића. Тада је успео, понашајући се кочоперно, без икаквог положаја, да спречи стрељање 320 заробљених Немаца.

– Дође неки тип и каже да мора Немце да води у село Крчегово, такав је задатак, да их тамо стрељају. Успротивио сам се томе жестоко. Чак сам наредио, иако нисам имао никакву функцију, да их оперу и очисте, јер су Немце напале вашке. Мислим да је овај поступак спасио Ужичане од масакра и немачке освете. Ово кажем зато што сам у логору на Сајмишту, где сам био неколико година затворен, од човека који је био сведок када су партизани убили 17 Немаца код Крагујевца чуо истиниту причу о томе како су потом сви непријатељски војници кастрирани. То је разјарило немачку команду и онда је стигла и страшна освета – стрељање хиљаде ђака, професора и других грађана у Шумарицама, у октобру 1941. године – и данас се Берберијан стреса на саму помисао о том догађају. 

Не дајући му да стане са причом и узме предах, као и свако радознало дете, упитао сам га како је стигао до логора на Сајмишту.

– Не бих ја до тамо ни стигао да ме нису спасиле Ужичанке, мајке и сестре војника које су Арнаути убили у нападу на војни воз, на самом улазу у Косовску Митровицу, у априлском рату 1941. године. Тада је погинуло око 40 Ужичана мобилисаних пред распад Краљевине Југославије. Ја сам био заменик командира чете са ратним распоредом у Косовској Митровици. Све погинуле војнике смо достојанствено испратили и предали породицама које су, ни данас ми није јасно како, брзо стигле у тај град. Ужичанке су се због тога заложиле за мене код четничког команданта Ужица, неког Михаила или Манојла Кораћа, не сећам се тачно, који ме песницама ударао у очи. Пустио ме на слободу, али су ме касније заробили четници код Нове Вароши и, после испитивања у Ужицу, послат сам у логор на Сајмишту – говори као да је било јуче стогодишњак Михаило Берберијан.