Vek Mihaila Berberijana

To je uživanje penzije – četrdeset i tri godine davati bakšiš poštaru. Biti još, povrh svega, na svojim nogama, imati bistru pamet i očekivati da za mesec i po dana navršiš vek od rođenja – e, to se zove ljudski život. Da, da, ima i takvih u Beogradu. Eno tamo, u Ulici Stanislava Sremčevića 13, baš je takav Mihailo Berberijan, nekadašnji sudija, advokat, tužilac... On je i najstariji nekadašnji đak kragujevačke gimnazije, pa mu Udruženje Kragujevčana u Beogradu priprema 22. maja, u restoranu "Park", veliku proslavu stogodišnjice života.

Kad sam prošlog utorka posetio Mihaila Berberijana u njegovom stanu, mislio sam kako bi bilo lepo da mu sednem u krilo i kažem: "Deko, deko, kako je to bilo?"

– Otac Jermenin bio je turski vojni hirurg. Rodio se 1877. godine u Carigradu i zvao Serkiz. Turci su ga poslali na službu u Prijepolje za upravnika vojne bolnice. Jednom su ga pozvali da pregleda bolesnu devojčicu u Novoj Varoši, iz bogate kuće Ristića. Zagledao se u devojku koja ga je poslužila slatkim od šljiva. Ubrzo je zatražio njenu ruku i – dobio je. Ljubica Ristić, moja majka, rodila je četvoro dece. Ja sam se rodio 1907. godine u Sjenici, gde je otac bio privremeno premešten po potrebi službe – seća se Berberijan.

Mihailo tvrdi da je jedini živi svedok u istoriji prvog bombardovanja gradova iz aviona. To se dogodilo u Beogradu, u avgustu 1914. godine.

– Otac mi je bio u vojnoj bolnici na Kalemegdanu, a ja sam se zadesio na Terazijama. U gradu se pucalo na sve strane. U jednom momentu sam video kako iz pravca Bulevara kralja Aleksandra doleću dve čudne sprave, sklepane od drveta, pokrivene ceradom, u kojima je sedeo po jedan čovek odeven u kožnoj jakni. Video sam kako je avijatičar izbacio iz aviona zavežljaj koji je pao na trotoar. Ne razmišljajući, potrčao sam prema paketu i čvrsto ga zgrabio. Tada je do mene dotrčao neki čovek i rekao mi da sam lud što u rukama držim bombe bačene iz aviona koje su svakog časa mogle da eksplodiraju. U zavežljaju je bilo, koliko se sećam, četiri do pet bombi kruškastog oblika povezanih žicom. Uskoro je naišao moj otac i odveo me kući – do u detalje priča Berberijan nezaboravan doživljaj iz Prvog svetskog rata. Posle se njegova porodica vratila u Kosovsku Mitrovicu.

Serkez Berberijan je učestvovao i u proboju Solunskog fronta. Požurio je da vidi porodicu i dojahao je na konju do Kosovske Mitrovice.

– Zatekao je ženu, sina Slobodana i ćerke Milku i Darinku bolesne od španske groznice. I on se ubrzo razboleo i posle samo tri dana, 28. novembra 1918. godine, umro. Samo je mene tada, začudo, zaobišao taj opasni grip, iako sam bio večito bolesno dete. Po očevoj smrti preselili smo se u Kragujevac, gde je sestra Milka pohađala učiteljsku školu. Stanovali smo u Ulici Tanaska Rajića – kazuje Berberijan o danima svog detinjstva.

Kaže da je po završetku kragujevačke gimnazije, 1927. upisao prava iako je otac želeo da mu sin bude mendes, inženjer. Mihailo za sebe govori da je uvek "terao mak na konac" i bio u opoziciji, nemirnog duha. Na fakultetu se družio sa dr Dragoljubom Jovanovićem, pa je zbog njega bio i u Glavnjači.

Oženio se Beograđankom Vukosavom Protić. Prvi posao sudije dobio je u Novom Kneževcu. Pred Drugi svetski rat u Užicu je bio zamenik državnog tužioca.

– Ja sam napravio organizaciju rada opštine u vreme postojanja Užičke republike. Tu šemu je Tito stalno nosio u svojoj torbi, tako su mi rekli. Čak i njega je brinuo moj mršavi izgled. Kada smo se hranili u Trezoru užičke banke, gledajući me neuhranjenog, izvadio je meso iz svog tanjira i ubacio u moj tanjir. Pitao me kako ću tako mršav u partizane. Posle smo u novembru 1941. išli u Čačak, Petar Stambolić, Vladimir Dedijer i ja, da kao komisija za ispitivanje krivica sa četnicima isleđujemo ispade tada još zajedničke vojske. Primio nas je neki kapetan Mitić – ne zaboravlja dane rata Mihailo Berberijan.

Kad su se partizani povukli iz Užica, on je ostao da sa manjom grupom čini odstupnicu. Bio je u četi Vukote Dabića. Tada je uspeo, ponašajući se kočoperno, bez ikakvog položaja, da spreči streljanje 320 zarobljenih Nemaca.

– Dođe neki tip i kaže da mora Nemce da vodi u selo Krčegovo, takav je zadatak, da ih tamo streljaju. Usprotivio sam se tome žestoko. Čak sam naredio, iako nisam imao nikakvu funkciju, da ih operu i očiste, jer su Nemce napale vaške. Mislim da je ovaj postupak spasio Užičane od masakra i nemačke osvete. Ovo kažem zato što sam u logoru na Sajmištu, gde sam bio nekoliko godina zatvoren, od čoveka koji je bio svedok kada su partizani ubili 17 Nemaca kod Kragujevca čuo istinitu priču o tome kako su potom svi neprijateljski vojnici kastrirani. To je razjarilo nemačku komandu i onda je stigla i strašna osveta – streljanje hiljade đaka, profesora i drugih građana u Šumaricama, u oktobru 1941. godine – i danas se Berberijan stresa na samu pomisao o tom događaju. 

Ne dajući mu da stane sa pričom i uzme predah, kao i svako radoznalo dete, upitao sam ga kako je stigao do logora na Sajmištu.

– Ne bih ja do tamo ni stigao da me nisu spasile Užičanke, majke i sestre vojnika koje su Arnauti ubili u napadu na vojni voz, na samom ulazu u Kosovsku Mitrovicu, u aprilskom ratu 1941. godine. Tada je poginulo oko 40 Užičana mobilisanih pred raspad Kraljevine Jugoslavije. Ja sam bio zamenik komandira čete sa ratnim rasporedom u Kosovskoj Mitrovici. Sve poginule vojnike smo dostojanstveno ispratili i predali porodicama koje su, ni danas mi nije jasno kako, brzo stigle u taj grad. Užičanke su se zbog toga založile za mene kod četničkog komandanta Užica, nekog Mihaila ili Manojla Koraća, ne sećam se tačno, koji me pesnicama udarao u oči. Pustio me na slobodu, ali su me kasnije zarobili četnici kod Nove Varoši i, posle ispitivanja u Užicu, poslat sam u logor na Sajmištu – govori kao da je bilo juče stogodišnjak Mihailo Berberijan.