Зашто пацијенти ноћу опседају дежурне болнице

Све више грађана, који имају здравствене тегобе, чека 20 часова, када се затварају домови здравља, да би кренули у Ургентни центар или у друге дежурне установе па да једним одласком, и то без упута, реше свој проблем. Педијатри, који дежурају у Универзитетској дечјој клиници у Београду, кажу да почетак вечерњег дежурства изгледа као да је испред зграде у Тиршовој улици неко искрцао пун аутобус деце и родитеља. Гужва је толика да оне, који су дошли између 20 и 21 час, дежурне медицинске сестре уписују тачно у минут када је ко стигао. Многи родитељи искрено признају да су чекали да се домови здравља затворе да би избегли тамошње специјалисте.

Начелник Ургентне кардиологије у Ургентном центру у Београду, професор Јован Перуничић, каже да је ова установа непотребно оптерећена великим бројем болесника који могу да се збрину у примарној здравственој заштити.

– Пацијенте који имају нерегулисани крвни притисак или кардиомиопатију и који нису животно угрожени, као и нека хронична стања, могу и треба да лече лекари у домовима здравља. Нема смисла да неко ко ујутру има притисак 160 са 100 мм Хг помоћ тражи у Ургентном центру – примећује др Перуничић.

Овакав пацијент треба да има прописану терапију и да буде упознат како да повећа или смањи себи дозу лека, а не да иде у врхунску здравствену установу да би му се одредило да узме таблету више или мање.

– Баш са оваквим пацијентима се често срећемо, а разлог је, како болесници сами кажу, што им је лакше да дође у Ургентни центар него у дом здравља – каже др Перуничића.

Последица прилива непотребних пацијената је то што лекари имају мање времена да се посвете заиста тешким болесницима. Наш саговорник додаје да установе које се баве збрињавањем ургентних стања морају да се договоре о побољшању организације хитне службе за град од два милиона људи.

Грађани се, са друге стране, жале да у домовима здравља до специјалисте стижу тешко, а са изабраним лекаром неретко морају да преговарају и да се убеђују не би ли добили упут за специјалистички преглед. Осим тога у домовима здравља нема ендокринолога, уролога, нефролога, неуролога, реуматолога…

Директорка београдског дома здравља „Стари град” примаријус др Снежана Драгашевић каже да примарна здравствена заштита може да пружи услуге за више од 90 одсто проблема.

– Изабрани лекар мора да ради више и да обезбеди услуге, које смо ми навикли да некада обављају специјалисти. Постојеће специјалистичке службе у домовима здравља су добре – категорична је др Драгашевић.

Када се лекари из секундарног и терцијарног нивоа жале да им колеге из домова здравља шаљу лакше пацијенте, које би морали сами да лече, др Драгашевић каже да су то – грешке изабраних доктора и додаје да изабрани доктор мора да одреди оно што му је предвиђено и водичима добре праксе. Значи да прегледа пацијента, упути га на лабораторијске анализе, код специјалисте ОРЛ, интернисте или психијатра, ако је потребно, али све – у самом дому здравља.

На примедбе грађана да у домовима здравља на преглед код специјалисте интернисте или на ултразвук морају да чекају и по три месеца, докторка одговара да се први преглед ради у оквиру једног месеца. Међутим, ако се прати камен у жучи, контроле се раде на два или три месеца.

– Само изабрани лекар процењује коме је потребан специјалистички преглед, а ако неко нешто жели, мораће то да плати као када купује жељене ципеле. Не може пацијент да диктира лекару: „треба ми упут за ендокринолога, реуматолога, већ сам заказао онде-овде”– каже др Драгашевић.

Директорка дома здравља „Вождовац” др Нада Јовановић-Васиљевић каже како на примарном нивоу не могу да раде субспецијалисти – кардиолози, реуматолози, ендокринолози, пулмолози, већ искључиво интернисти, који су током специјализације прошли сва ова подручја.

– У домовима здравља то је сасвим довољно за рано откривање болести и за давање препорука о превенцији – каже др Јовановић-Васиљевић.