Лиризам у критици

Свој задатак у овом тренутку схватам као испуњење три циља: да обавестим о чему је реч у књизи професора Славка Гордића, да у сажетом виду представим однос аутора према природи поезије као књижевног жанра и да, у главним цртама, обележим своје виђење тога односа у његовој теоријској основи и у примени на песничка дела обухваћена овом књигом.
Тим редом идући, књига есеја Размена дарова (издавач: Народна књига, Београд, 2007) обухвата, у свом првом делу, есеје, обимније или сажетије, о песницима: Миодрагу Павловићу, Душану Костићу, Десанки Максимовић, Ивану В. Лалићу, Данилу Кишу, Александру Ристовићу, Љубомиру Симовићу, Алеку Вукадиновићу, Стевану Тонтићу, Новици Тадићу, Симону Симоновићу, Милосаву Тешићу, Дари Секулић, Ненаду Грујичићу, Ђорђу Сладоју и Паљу Бохушу.

Други део ове књиге, са лепим насловом Призори, има у себи дванаест критичких приказа поезије: Јована Зивлака, Рефика Личине, Борислава Милића, Божидара Шуице, Борислава Радовића, Благоја Баковића, Николе Вујчића, Гордане Ћирјанић, Ђорђа Нешића, Душка Новаковића, Милана Ђорђевића и Милана Милишића. Ти прикази су дати хронолошким редом (од 1979. до 1998).

Митолошка побратимства

Трећи део књиге означен је као Дневник, и садржи три текста. Најобимнији је одељак који чине записи о поезији 1995, до почетка фебруара 1996. године. Два огледа на крају посвећена су темама лета и природе у пеозији и о будућности поезије.

Прво, реч-две о наслову ове књиге: Размена дарова. Припада реду тзв. амблематичних наслова код којих наслов належе на – то значи у битном одсликава – садржај књиге, дакле није случајно одабран. У есеју о Хододарју Миодрага Павловића професор Гордић пише: "Мада се не да без остатка изрећи језиком логичке парафразе, порука ове књиге зачуђујуће  је блиска социолошко-антрополошкој тези Марсела Моса по којој су људске заједнице и јединке увек напредовале онолико колико су умеле да стабилизују своје односе, да дарују, примају, и најзад да узвраћају".

У том духу, размена дарова је "симболичко пространство у коме се остварује комуникација народа, њихова хумана блискост и солидарност". Поезија као размена дарова се тако указује као израз културне неге блискости, прожимања, додира, солидарности. То даровање и размена, разуме се, подразумева степен присности, јер се дарови не дају некоме који не верује у њихову вредност нити зна њихово дубље значење.

Наравно, рационално виђење размене дарова не мора да укључи ни додир, ни блискост, ни солидарност, па ни размену дарова: због сазнања о историји, о дубљим примарним слојевима људске природе понављаним у ратовима, револуцијама, пуним бестијалности и гнева. Али, поезија има права на своје илузије, па чак и на заблуде, које знају бити плодотворније од такозваних "чистих научних истина", уколико такве заиста и постоје.

Та милошта побратимства и чистоте, елан присности – за који поезија има раскриљено надање – тај елан може бити поражен у стварности, али кад је постао део, елеменат свести, освојен уметничким резултатом песничког дела, и сам је врста општије културне енергије. Отуда, мислим да је веома срећна синтагма коју је одабрао професор Гордић за наслов своје књиге. Ту је био "срећне руке" јер је тачна његова перцепција онога што је основа и рад елемената у његовој књизи.

Професор Гордић поседује култивисану способност да види песничке вредности и да их оригинално истумачи у мрежи коју чини покретљива релација традиције и иновације у поезији. Песници, уосталом као и сви писци, за нашег есејисту нису барони Минхаузени, који би себе за перчин извлачили из иреалних мочвара, већ су активни учесници у неизвесном кретању људи и заједница кроз време и кроз мноштва препрека у времену. Са слухом за аутеничну лирику, за лирски израз, наш есејист ипак не подлеже искушењу лиризма у критици. Он зна и за ризике суве категоријалне анализе, али радије прихвата њен логични говор него произвољна нарцистичка учитавања којих нису лишене, ни данас, наше књижевне публикације.

По нашем есејисти, критику пише критички дух. А метод је, реч је професора Гордића, ствар опредељења и обуке. "Критика је", ако је веровати Франтишеку Шалди, "не занимање него послање, не запослености, него удес, не метода него интуиција". Другим речима, Славко Гордић јесте за отвореност критичког духа, која из средишта идентитета неког дела диктира метод који треба применити у његовом тумачењу. Ширина светлосног појаса који обухвата разноврсна и разнолика поетска дела омогућује да у Гордићевим анализама видимо њихово зрење од клице до плода,од првотног импулса до лика који зрања из магме песничког језика.

Пробуђени људи

Најчешће, професор Гордић обележи у својој аналзи матичне струје песничке творевине: тако (у Хододарју, Миодраг Павловић "одгонета смисао, природу ствараочевог дара (жртве)", па онда бива "огледало различитих култура – сучељавање словенске и српске историјске и духовне посебности с цивилизацијским окружењем тзв. великог света"; поезија Десанка Максимовић је "поверење у свет"; у књизи Тражим помиловање Десанка Максимовић је "песник људске судбине, загледан са свепраштајућом сетом у њене психолошке, етичке и социјално-историјске лавиринте и суноврате"; у Симовићевој поеми Субота "људи ничу из свог језика" на начин упоредив пре с техником прозног сказа неголи с неком поетском праксом", ипак се ради о високој поезији; поезија Алека Вукадиновића у књизи Тамни там и беле басме је "место из кога тама веје", али умилно, као игре а темељна обележја поезије Милосава Тешића садржана су у триному: милошта, патина, инвенција)

Ове, не специјално тражене илустрације, наравно, не могу одсликати целу лествицу поступака и вештина у којима се испуњује есејистика Славка Гордића. Они који су читали ову књигу, наишли су, а они који ће је тек читати, наићи ће на сјајне анализе психичких, социјалних и етичких скровитости поетске праксе наших савремених песника, луцидних евокативних описа, представљања дела у минијатури коју је као висок квалитет критике убедљиво хвалио естета Богдан Поповић; као што ће наћи и мноштва опажања о значењу поезије у животу пробуђених људи.

Сетимо се оних речи из древне Књиге проповедникове: "Све има своје време, свака ствар под небом има своје време. Има време рођења и време смрти, време кад се сади и збирају плодови од тога, време кад се расипа и кад се чува..."

Славко Гордић је доспео у време збирања плодова.