Јеринина клетва

По легенди Јерина је деценијама градила град Смедерево и његове куле на Дунаву. И некако га је довршила, али судећи по ономе што се у том старом граду дешава са његовом железаром и несуђеном рафинеријом – биће то тежи посао него његовој градитељки. Према последњим извештајима, док је тендер за продају још у току, осим интересената из Русије, других купаца за ту челичану нема ни на видику.

Држава је, преузимајући је од америчког „Ју-Ес стила” за симболичан долар, натоварила себи и огроман терет обавеза. Не само за плате пет хиљада запослених, већ да том никада завршеном и заокруженом производном систему, нађе поузданијег и успешнијег газду који ће, попут Американаца, покренути производњу и извоз челика. Али, авај. За сада их нема. Докле ће ова хладна фаза у њеним погонима трајати још нико са сигурношћу не зна. Издаци за железару, ако без стратешког партнера уђе у наредну пословну годину, лако могу да потопе све наде министра финансија Млађана Динкића о упола мањем буџетском дефициту у 2013.

Али шта се дешава. У јеку дозивања купаца за малаксалу железару ми у лику и делу првог потпредседника владе Александра Вучића из дана у дан најављујемо хапшења и истеривања истине о својевременој продаји ондашњег „САРТИД-а” Американцима за готово сићу у односу на обавезе тог гиганта по дуговима. Да ли је то добра препорука будућем стратешком партнеру? Вероватно не, али ми настављамо да се бавимо собом и спорним приватизацијама.

Нико не спори потребу да се једном за свагда стави тачка на сумњиве продаје не само 24 предузећа на које нас стално ЕУ упозорава, а међу њима и железаре, али то копање по сопственим цревима шаље рђаве сигнале у свет. Страни капитал не воли афере и стално враћање на почетак једном завршеног посла. Инсистира на стабилности и сигурности уговора.

И на све то Смедеревцима никако да се посрећи да се на стотинак хектара обале Дунава „искрца” рафинерија. Несуђени инвеститор никако да уплати шестстотина и кусур милиона динара за закуп плаца, јер га, тобож, у томе омета светска економска криза, па од Града Смедерева и његових челника, стално тражи разумевање и одлагање. Стигло се и до суда. А чим се у посао упетља суд – нема среће од посла.

Зашто су ове две, рекло би се разнородне приче, важне за нас и шта им је заједничко, осим да су обе везане за Јеринин град коју су, каже песма, проклињали њени градитељи. Србија је у креирање буџета за 2013. ушла са проценом раста бруто домаћег производа од два одсто уз неколико услова – да нам идућа пољопривредна година буде штогод берићетнија, да „Фијатове” монтажне траке ухвате какав-такав ритам и да се покрене железара, односно да из ње пут света крену котурови сребрнастих челичних трака.

Како је кренуло – један од неопходних услова веома је климав. Смедеревска „удавача” без мираза још чека просце, а каква ће летина бити – то ни Свевишњи у овом часу не зна. Преостаје нам да се уздамо у „Фијат” и његову умешност да произведе и у свету прода „великог фићу”. Премало за наш стандард и миран сан министра Динкића.