Без "барокних" акробација

Иако је једна од темељних догми постмодерног мишљења она о краху "великих прича", односно прича које имају способност да хомогенизују колектив, чини ми се da ту идеју Да Винчијев код доводи у питање. Наиме, популарност овог романа показује да хришћанство још увек има форму "велике приче", јер иначе, ова херменеутичка археологија не би могла постати планетарни бестселер.
После Брауна, инвестиције у "библијску" археологију, херменеутичку или ону стварну, порасле су, па не чуди што се појавио и нови (могући) Христов гроб, о којем је прослављени режисер Џејмс Камерон снимио документарац. Интересантно је, међутим, да ће се вест о овом документарном целулоиду, појавити и на два тако различита (а заправо тако слична места): на сајту BBC-а и сајту некаквог Inentertainmenta, на ком човек може да се обевести и о томе ко су главне конкуренткиње за "Маму године" међу славнима.

То може да чуди само наивне: ако прича о Христовом гробу спада у рубрику "забава" и "гласине" то је онда зато што у постмодерној цивилизацији хришћанство, за већину људи, нема више никакву обавезујућу функцију. Оно постаје поп-прича са општепознатим ликовима, па би било штета не искористити ту чињеницу и снимити, или дописати, нови циклус збитија у тој серији.

У контексту оваквог херменеутичко-археолошких интересовања за Библију, треба читати и Павићев нови роман који тематизује мотив Христовог другог тела, те мистериозног и недостајућег слова Схин чији облик исцртава путања Христових путовања пошто што је устао из гроба. Павић је очигледно био свестан да потенцијални читаоци Другог тела, могу бити и они који су навикли на брзу прозу лишену неких, за Павића карактеристичних, микростилиских вињета. Стога је стил овог романа прочишћен од "барокних" акробација у оној мери у којој још увек не угрожава препознатљивост овог писца.

Сем тога, универзалност приче (која је сада очигледна, до које читалац долази без икакве херменеутичке операције) учинила је да се у Павићевом тексту распозна идеал једне планетарне књиге у којој ће се наћи не само реченице на разним европским и неевропским језицим, већ и уметнути цртежи и слике. Тај планетарни дух распознаје се и у именима пажљиво одабраних брендова, у суптилној употреби комуникационих средстава (sms, e-mail) у једној пространој географији: Париз, Београд, Минхен, Кина... Видљив је овај дух и тамо где роман посеже за националном културом: Сент Андреја и Венеција у доба Орфелина, знаци космполитског XVIII века, представљају одговарајући културно-историјски мотор за текстуaлну творевину која стреми да се рашири по целој планети.

Све то Павићев роман чини једним књижевним производом. Друго тело засигурно не може да се мери са Павићевим најбољим романом, али је то готово разумљиво. Постмодерна је писцу саопштила оно што му је висока модерна прећутала: Тржиште (ма шта ова реч означавала) тражи или писца или његову/њену књигу. Назвати овај роман производом није отуда критичарски цинизам, већ, надам се, прецизна ознака Павићевог поетичког update-а, којим се потврђује његово доследно настојање да у свом опусу испрати све импликације светског културно-поетичког Духа, било оне "добре" или "лоше" за књижевост.

Овакав став ми се чини храбријим од списатељског вајкања да је време књиге прошло. Дакле, ако већ играмо зауставно време, одиграјмо га отворених очију.

Овакво поетичко паковање романа указује на још један моменат: наиме, тек у оваквом, нешто комерцијалнијем окружју, може озбиљно зазвучати и она трајна истина које представља некомерцијалну срж порива за писањем: "друго тело" сваког писца, оно у коме ће бити када прво пропадне, јесу заправо његове књиге. Понављајући ову идеју, Павић ће у центар свог производа сместити вероватно најинтимније поимање властитог опуса.

На том интимном месту у књизи ипак има места и за некомерцијалног читаоца: оног који верује да ће његово "друго тело" бити све оне књиге које је прочитао.