Bez "baroknih" akrobacija

Iako je jedna od temeljnih dogmi postmodernog mišljenja ona o krahu "velikih priča", odnosno priča koje imaju sposobnost da homogenizuju kolektiv, čini mi se da tu ideju Da Vinčijev kod dovodi u pitanje. Naime, popularnost ovog romana pokazuje da hrišćanstvo još uvek ima formu "velike priče", jer inače, ova hermeneutička arheologija ne bi mogla postati planetarni bestseler.
Posle Brauna, investicije u "biblijsku" arheologiju, hermeneutičku ili onu stvarnu, porasle su, pa ne čudi što se pojavio i novi (mogući) Hristov grob, o kojem je proslavljeni režiser Džejms Kameron snimio dokumentarac. Interesantno je, međutim, da će se vest o ovom dokumentarnom celuloidu, pojaviti i na dva tako različita (a zapravo tako slična mesta): na sajtu BBC-a i sajtu nekakvog Inentertainmenta, na kom čovek može da se obevesti i o tome ko su glavne konkurentkinje za "Mamu godine" među slavnima.

To može da čudi samo naivne: ako priča o Hristovom grobu spada u rubriku "zabava" i "glasine" to je onda zato što u postmodernoj civilizaciji hrišćanstvo, za većinu ljudi, nema više nikakvu obavezujuću funkciju. Ono postaje pop-priča sa opštepoznatim likovima, pa bi bilo šteta ne iskoristiti tu činjenicu i snimiti, ili dopisati, novi ciklus zbitija u toj seriji.

U kontekstu ovakvog hermeneutičko-arheoloških interesovanja za Bibliju, treba čitati i Pavićev novi roman koji tematizuje motiv Hristovog drugog tela, te misterioznog i nedostajućeg slova Shin čiji oblik iscrtava putanja Hristovih putovanja pošto što je ustao iz groba. Pavić je očigledno bio svestan da potencijalni čitaoci Drugog tela, mogu biti i oni koji su navikli na brzu prozu lišenu nekih, za Pavića karakterističnih, mikrostiliskih vinjeta. Stoga je stil ovog romana pročišćen od "baroknih" akrobacija u onoj meri u kojoj još uvek ne ugrožava prepoznatljivost ovog pisca.

Sem toga, univerzalnost priče (koja je sada očigledna, do koje čitalac dolazi bez ikakve hermeneutičke operacije) učinila je da se u Pavićevom tekstu raspozna ideal jedne planetarne knjige u kojoj će se naći ne samo rečenice na raznim evropskim i neevropskim jezicim, već i umetnuti crteži i slike. Taj planetarni duh raspoznaje se i u imenima pažljivo odabranih brendova, u suptilnoj upotrebi komunikacionih sredstava (sms, e-mail) u jednoj prostranoj geografiji: Pariz, Beograd, Minhen, Kina... Vidljiv je ovaj duh i tamo gde roman poseže za nacionalnom kulturom: Sent Andreja i Venecija u doba Orfelina, znaci kosmpolitskog XVIII veka, predstavljaju odgovarajući kulturno-istorijski motor za tekstualnu tvorevinu koja stremi da se raširi po celoj planeti.

Sve to Pavićev roman čini jednim književnim proizvodom. Drugo telo zasigurno ne može da se meri sa Pavićevim najboljim romanom, ali je to gotovo razumljivo. Postmoderna je piscu saopštila ono što mu je visoka moderna prećutala: Tržište (ma šta ova reč označavala) traži ili pisca ili njegovu/njenu knjigu. Nazvati ovaj roman proizvodom nije otuda kritičarski cinizam, već, nadam se, precizna oznaka Pavićevog poetičkog update-a, kojim se potvrđuje njegovo dosledno nastojanje da u svom opusu isprati sve implikacije svetskog kulturno-poetičkog Duha, bilo one "dobre" ili "loše" za književost.

Ovakav stav mi se čini hrabrijim od spisateljskog vajkanja da je vreme knjige prošlo. Dakle, ako već igramo zaustavno vreme, odigrajmo ga otvorenih očiju.

Ovakvo poetičko pakovanje romana ukazuje na još jedan momenat: naime, tek u ovakvom, nešto komercijalnijem okružju, može ozbiljno zazvučati i ona trajna istina koje predstavlja nekomercijalnu srž poriva za pisanjem: "drugo telo" svakog pisca, ono u kome će biti kada prvo propadne, jesu zapravo njegove knjige. Ponavljajući ovu ideju, Pavić će u centar svog proizvoda smestiti verovatno najintimnije poimanje vlastitog opusa.

Na tom intimnom mestu u knjizi ipak ima mesta i za nekomercijalnog čitaoca: onog koji veruje da će njegovo "drugo telo" biti sve one knjige koje je pročitao.