Еврозона поново у рецесији

Други пут од избијања глобалне финансијске кризе пре четири године еврозона је од ове седмице поново у рецесији, „дубљој од очекиване”, саопштено је из Европске централне банке (ЕЦБ).

Први пут, 2009, узрок рецесије биле су ланчане последице колапса америчког хипотекарног тржишта. Овог пута, еврозона је склизнула у рецесију због одсуства јасног и обухватног плана за решавање дужничке кризе уз истовремено оживљавање привреде.

Монетарна унија од прошле јесени не бележи привредни раст већ пад: у другом кварталу 2012. економска активност посустала је за 0,2 одсто, од јуна до септембра за 0,1 одсто – чиме су испуњени критеријуми дефиниције „техничке рецесије”.

Званични Брисел није још коментарисао невеселе прогнозе ЕЦБ да ће економија 17 чланица еврозоне ове године забележити пад од 0,5 одсто, док је 2013. чека двапут нижи раст од раније очекиваног (0,3 одсто).

„Кључни разлог за снижење прогноза раста у 2012. и 2013. је наставак неизвесности у зони евра” упозорава извештај ЕЦБ.

Од банкрота америчке инвестиционе банке „Лиман брадерс” септембра 2008. до данас, „неизвесност” је главна брига политичког естаблишмента у Бриселу.

Након банкрота „Лимана” европски политичари месецима нису имали идеју колико су милијарди евра европске финансијске институције пласирале на спекулативно тржиште хипотекарних кредита у САД, то јест колики су им губици. Тачан износ губитака није познат ни данас.

Зна се да је колапс „Лимана”, тада четврте америчке инвестиционе банке, оставио 600 милијарди долара ненаплативих потраживања.

Само у две недеље након банкрота „Лимана”, на финансијским тржиштима Запада појавило се око 2.300 милијарди долара сумњивих дуговања широм света.

У неизвесности око тачних губитака, европски политичари нису на располагању имали поуздан финансијски ослонац за нове процене и привредне подухвате.

Стимуланс привреде у прво време дужничке кризе и није био главна брига владајућег естаблишмента: акценат је, као и данас, првенствено био на спасавању банака и на изградњи посткризне финансијске архитектуре.

„Европски лидери олако су потценили размере глобалне економске кризе, потхрањујући ризике социјалних немира”, упозоравао је бивши извршни директор ММФ-а Доминик Строс-Кан. „Западна Европа се са закашњењем хвата у коштац са првом глобализованом кризом. Развијенији део Европе се заварава, јер су радње тамо још пуне. Европа мора да осмисли потпуно нови модел оживљавања целокупне своје привреде”.

Освешћење је било папрено. После година рвања са Грчком, Ирском, Португалијом и Шпанијом проблеми су постепено почели да се преливају из периферије ка центру.

Улазак француског председника Франсоа Оланда у бриселску арену донекле је начео теорију да је драконска штедња искључиво решење за излазак из кризе. Заложио се за оживљавање привреде улагањима у обновљиву енергију, трансфере технологија, специјализовање програме запошљавања младих.

Финансијски најјаче чланице еврозоне, пре свега Немачка, и даље инсистирају да, пре таласа нових привредних инвестиција, дужници морају да намире све обавезе.

Текућа неслога европских лидера око курса изласка из финансијске и привредне кризе онемогућавају њено решавање. Отуд рецесија широм зоне евра.

Ако Немачка у догледној будућности забележи негативни привредни раст, као што слуте берзе, да ли ће тек тада Европа смислити други лек против свог историјског посустајања?