Evrozona ponovo u recesiji

Drugi put od izbijanja globalne finansijske krize pre četiri godine evrozona je od ove sedmice ponovo u recesiji, „dubljoj od očekivane”, saopšteno je iz Evropske centralne banke (ECB).

Prvi put, 2009, uzrok recesije bile su lančane posledice kolapsa američkog hipotekarnog tržišta. Ovog puta, evrozona je skliznula u recesiju zbog odsustva jasnog i obuhvatnog plana za rešavanje dužničke krize uz istovremeno oživljavanje privrede.

Monetarna unija od prošle jeseni ne beleži privredni rast već pad: u drugom kvartalu 2012. ekonomska aktivnost posustala je za 0,2 odsto, od juna do septembra za 0,1 odsto – čime su ispunjeni kriterijumi definicije „tehničke recesije”.

Zvanični Brisel nije još komentarisao nevesele prognoze ECB da će ekonomija 17 članica evrozone ove godine zabeležiti pad od 0,5 odsto, dok je 2013. čeka dvaput niži rast od ranije očekivanog (0,3 odsto).

„Ključni razlog za sniženje prognoza rasta u 2012. i 2013. je nastavak neizvesnosti u zoni evra” upozorava izveštaj ECB.

Od bankrota američke investicione banke „Liman braders” septembra 2008. do danas, „neizvesnost” je glavna briga političkog establišmenta u Briselu.

Nakon bankrota „Limana” evropski političari mesecima nisu imali ideju koliko su milijardi evra evropske finansijske institucije plasirale na spekulativno tržište hipotekarnih kredita u SAD, to jest koliki su im gubici. Tačan iznos gubitaka nije poznat ni danas.

Zna se da je kolaps „Limana”, tada četvrte američke investicione banke, ostavio 600 milijardi dolara nenaplativih potraživanja.

Samo u dve nedelje nakon bankrota „Limana”, na finansijskim tržištima Zapada pojavilo se oko 2.300 milijardi dolara sumnjivih dugovanja širom sveta.

U neizvesnosti oko tačnih gubitaka, evropski političari nisu na raspolaganju imali pouzdan finansijski oslonac za nove procene i privredne poduhvate.

Stimulans privrede u prvo vreme dužničke krize i nije bio glavna briga vladajućeg establišmenta: akcenat je, kao i danas, prvenstveno bio na spasavanju banaka i na izgradnji postkrizne finansijske arhitekture.

„Evropski lideri olako su potcenili razmere globalne ekonomske krize, pothranjujući rizike socijalnih nemira”, upozoravao je bivši izvršni direktor MMF-a Dominik Stros-Kan. „Zapadna Evropa se sa zakašnjenjem hvata u koštac sa prvom globalizovanom krizom. Razvijeniji deo Evrope se zavarava, jer su radnje tamo još pune. Evropa mora da osmisli potpuno novi model oživljavanja celokupne svoje privrede”.

Osvešćenje je bilo papreno. Posle godina rvanja sa Grčkom, Irskom, Portugalijom i Španijom problemi su postepeno počeli da se prelivaju iz periferije ka centru.

Ulazak francuskog predsednika Fransoa Olanda u briselsku arenu donekle je načeo teoriju da je drakonska štednja isključivo rešenje za izlazak iz krize. Založio se za oživljavanje privrede ulaganjima u obnovljivu energiju, transfere tehnologija, specijalizovanje programe zapošljavanja mladih.

Finansijski najjače članice evrozone, pre svega Nemačka, i dalje insistiraju da, pre talasa novih privrednih investicija, dužnici moraju da namire sve obaveze.

Tekuća nesloga evropskih lidera oko kursa izlaska iz finansijske i privredne krize onemogućavaju njeno rešavanje. Otud recesija širom zone evra.

Ako Nemačka u doglednoj budućnosti zabeleži negativni privredni rast, kao što slute berze, da li će tek tada Evropa smisliti drugi lek protiv svog istorijskog posustajanja?