Велики вожд – обавеза ћутања

Неке ствари у Србији као да се никад не мењају, на пример однос према Русији или лош избор кадрова који урушава углед владара. Живорад Јанковић (1950), сарадник у Патријаршији СПЦ, објавио је књигу „Велики вожд – обавеза ћутања” (издавач Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, Пожаревац, 2012) у којој се, у анализи осећања народа у време Првог српског устанка, наводи да Срби имају „митску представу о Русији као свемоћној држави која би могла све да реши само када би се могла, преко правих људи, одобровољити”.

С друге стране, чак је и вођи устанка Црном Ђорђу повремено због избора најближих сарадника падао углед у народу („рејтинг”, рекло би се у данашњој политичкој терминологији). То се посебно односи на Младена Миловановића, вештог трговца који се богатио и током устанка, а мешао се у војна питања што је имало тешке последице.

Али, од ових опажања просечног читаоца књиге, важнији је Јанковићев напор да из новог угла сагледа време које је претходило дизању устанка, посебно 1803. годину.

– Проучавајући књиге и грађу на ову тему закључио сам да није у питању само недостатак историјских извора, већ да намерно нису остављани било какви писани трагови што је и логично јер је дизање буне ипак завереничка ствар. Штавише, у неким списима се може наћи потврда те тезе, као у комуникацији руских дипломата у којој се наводи да се договори са Србима морају правити „само усмено”. Отуда оно „обавеза ћутања” у наслову књиге – објашњава Јанковић.

Једна од најважнијих дипломатских активности током Првог српског устанка сигурно је одлазак делегације устаника у Русију 1804. године, на челу с протом Матијом Ненадовићем. Аутор књиге „Велики вожд – обавеза ћутања” скреће пажњу на раније контакте са овом земљом, и то пре дизања устанка. Многи то путовање сматрају првим контактом устаника са Русијом. Међутим, контаката је било и раније.

– Везе су ишле другим, данас незамисливим, правцем преко Крфа и Котора – каже Живорад Јанковић.

Он је потврду ове своје тезе нашао у писму које је Јаков Ненадовић упутио Милану Обреновићу 1810. године. „Када сам могао у друга Царства писма слати, како у Корфу, у Котаро Руским Генералом и Каваљером, 1803. онда бившим командујућим и от њи ответе примао, и на друге стране кад сам то радио онда није се знало шта ће и како ће бити, зашто не би данас то чинио...”, наводи се у писму.

Прота Матија, са друге стране, не скрива постојање неког споразума о ћутању, али га поштује доживотно, сматра Живорад Јанковић. У књизи он цитира речи проте Матије: „Овде, децо, немојте ми замерити што ја не пишем имена, будући да смо онда крадом и с великом опасностију пролазили кроз туђе земље и ништа записато нисмо носити смели, од политически дела и имена, но само што нам је говорено, у памети смо носили, и као купци свуда се показивали”.

Последња сећања забележена око 1850. године

Јанковић је у својој књизи описао напоре историчара да током 19. века сачувају сећања учесника Првог српског устанка укључујући и период непосредно пред буну. У време владавине Обреновића није се смело радити на прикупљању грађе, прилика се указала тек средином 19. века за време владавине кнеза Александра Карађорђевића.

Период око 1850. године био је последња прилика да се забележе сећања учесника устанка, у то време стараца. Јанићије Ђурић, човек од поверења Црног Ђорђа, сам је записао своја сећања, док су други забележили успомене Гаје Пантелића и Петра Јокића.