Србија разговара: Трибунал да или не

Пресуда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу одјекнула је као шамар у лице свим Србима који су, после 20 година постојања, очекивали бар делић међународне правде од Хашког трибунала. Док цела Хрватска слави, Србија се суочава с тешком поруком да је пресуда ругање правди, да је тиме награђено етничко чишћење Срба у Хрватској, а злочин над готово 2.000 жртава и егзодус над 220.000 људи остао некажњен.

Трибунал од петка тешко осуђују и они који су га годинама бранили, а већ познати критичари позивају на прекид сарадње и општу мобилизацију српске, али и међународне политичке сцене.

Да ли ће ова пресуда пробудити савест међународне јавности или је за Србију свака хашка битка и коначно изгубљена? Kада су све маске коначно пале, шта можемо очекивати у преосталим поступцима у Хагу?

Да ли је Трибунал овом одлуком оправдао разлоге оснивања и шта после ослобађајуће пресуде хрватским генералима, за „Политику” говоре Саво Штрбац, директор документационог центра „Веритас”, и Зоран Красић, функционер СРС-а и члан правног тима за одбрану Војислава Шешеља.

Штрбац: Одлука Жалбеног већа шок је за све Србе из Крајине. Веровао сам да постоји нешто од правосудне установе у Хашком трибуналу, али ово је срамотно. Ипак, чињеница да је веће подељено и да су, од петорице, двојица судија била за контрарешење, односно за удружени злочиначки подухват, даје трачак наде. Одлука три према два показује колико је танка линија између правде и неправде, између наде и очаја. Види се да је донета из чистих савести неких од судија и даје наду да ћемо успети у другим поступцима пред међународним судовима. Одмах по објављивању првостепене пресуде, тадашња премијерка Јадранка Косор рекла је да Хрватска мора да ангажује комплетан дипломатски кор и уложи много труда да обори закључак о удруженом злочиначком подухвату. Хрвати су одмах закључили уговор с једном америчком лобистичком организацијом и месечно плаћали велике суме за лобирање да се поништи пресуда о удруженом злочиначком подухвату. Имали су дванаесторицу правних стручњака и војних аналитичара, мислим да су десеторица из Америке и по један из Канаде и Велике Британије. Они су тражили да им Жалбено веће додели статус пријатеља суда да би обороли закључак о неселективном и незаконитом ракетирању крајишких градова који су изазвали егзодус. Суд их је одбио, али је све њихове ставове који су доставили прочитао. Кад имате пресуду два према два, онда пресуђује глас председника. Ово је пресуда Теодора Мерона.

Красић: За мене ова пресуда уопште није неочекивана. Од 25. маја 1993. године, када је настао Хашки трибунал, припадам онима који оспоравају легитимитет и легалитет рада тог суда. Трибунал је постао материјална сила, снага, аждаја која не подлеже никаквој контроли, осим контроле својих тврораца, а то су САД, НАТО и Европска унија. Циљ је да се у Хашком трибуналу промени историја, да се не утврди истина да не би одговарали они који су разбили бившу СФРЈ уз помоћ усташког, балистичког и свих других елемената који су против српског народа. Та пресуда ме зато не изненађује, као ниједна друга која се донесе у том суду. Хрватска је на прагу уласка у ЕУ, а то би било тешко са осудом генерала и удруженим злочиначким подухватом који обухвата цео народ. Судија Теодор Мерон је деведесетих година био представник САД поводом формирања сталног суда за ратне злочине и он је, изражавајући амерички став, рекао да је против суда који је формиран Римским статутом, већ да се залаже само за формирање ад хок трибунала. Да ли неко зна зашто је осуђен Милан Мартић? Некада је у ставовима Хашког трибунала било довољно да се три Србина састану и разговарају о нечему и из тога је Трибунал извлачио закључак да постоји први степен удруженог злочиначког подухвата и да су дефинисали злочиначки циљ. Тако су осуђени многи људи из војног и политичког врха. У предмету против хрватских генерала имали смо снимак где се из самог начина разговора не закључује да је то удружени злочиначки подухват.

Да ли је Хашки трибунал овим коначно потврдио да је антисрпски суд?

Штрбац: Примио сам хашке истражитеље када су први пут 1994. године дошли да истражују и предао им сву документацију о рату у Хрватској. У то време, сарадња с Хашким трибуналом била је права јерес међу Србима. Сви Срби сматрали су тај суд антисрпским. Ја сам резоновао другачије и ни данас не бих урадио другачије него тада. Сматрао сам да смо ми мали и да не можемо зауставити рад тог суда нити променити ток. Мислио сам да не треба да дајемо паушалне оцене да није антисрпски, већ да понудимо наше доказа о страдању Срба па ћемо, кад једног дана дође до коначних пресуда, видети да ли ће они наше доказе мерити истим аршинима као и доказе других страна које су биле у сукобу. Све ове године здушно сам сарађивао и са тужиоцима и са судом преко „Веритаса” и доставио сам много доказа. Првостепена пресуда задовољавала је наше жеље и давала нам темељ да наставимо. Данас, после ове пресуде, могу да кажем да су били у праву сви они који су још 1994. године рекли да је тај суд антисрпски.

Красић: Пресудом Жалбеног већа потврђено је све што је урадио Туђман и читава његова политика. Није осуђен политички програм који је веома допринео разбијању СФРЈ. Мерона ће да славе као Геншера. Туђманова политика испала је правдена. Господин Штрбац зна да су на тенковима, фигуративно, током акције „Олуја'' били Американци. НАТО је гранатирао радарске системе Војске Републике Српске Крајине. Ако је Американац направио тај суд, зашто би осудио неког с ким је био у саучесништву? Они знају све што се десило, али не желе да кажу истину, већ да очувају ову слику. Сада су узели артиљеријски напад као основу удруженог злочиначког подухвата и кажу да је претресно веће погрешило што је узело у обзир удаљеност до 200 метара од легитимних циљева. Људи су отишли и то је њихов проблем. Нема одговора на питање о страдалима и протеранима. Остварило се оно Туђманово: „Имамо 12 одсто Срба, морамо да идемо на два процента да би били национална мањина, а не конститутивни народ”.
Схватам јединство које постоји у Загребу, они су свесни шта за њих значи ослобађајућа пресуда и шта би значила осуђујућа. Они су као власт показали како брину о својима. У Србији никако да се извуче тај закључак. Србија иде достојанствено у пропаст у правцу према Европској унији. Видећете, у наредних 15 дана предстоји поприличан број пресуда у Хашком трибуналу. Удружени злочиначки подухват поништен је преко артиљеријских напада, а казали су у да нема депортација, јер с те територије, одакле су кренули Срби, Хрватска није имала фактичку власт.

Шта смо добили, а шта изгубили од сарадње с Хашким трибуналом?

Красић: Нисмо у нимало бољој ситуацији од када је кренула та патолошка сарадња с Трибуналом. Ништа нисмо добили, али смо омогућили да се натоваре и такви судски закључци и одлуке које поприлично прљавог веша остављају над целим српским народом, а то нисмо заслужили и то није истина.

Штрбац: Било је много мишљења да не треба сарађивати са овим судом. Ја сам се радовао оптужници, а нисам ни размишљао о пресуди, јер се оптужница заснивала на маси доказа који су отишли у тај суд. Ко год буде проучавао било када, а многи ће то радити, нарочито сада после ове пресуде, тражиће каква је то пресуда Жалбеног већа која је поништила комплетну пресуду првостепеног већа тако драстично. Удружени злочиначки подухват је чедо овог суда. Тога нема у теорији нигде, нема правне доктрине о томе. Суд који је то створио, сада га је убио овом пресудом. Нема удруженог злочиначког подухвата када су у питању злочини над Србима. Обрнуто га има. Та првостепена пресуда неће бити заборављена. Није изгубљено ово време. Ја се не кајем што сам сарађивао с тим судом. Није све изгубљено. Шта сада? Хоћемо ли рећи да тај суд не ваља и стати? Не, ја мислим да Срби морају радити много више него до сада на истини о последњем рату на просторима претходне Југославије и кад је реч о Хрватској и о БиХ и о Косову.

Може ли Србија да учини нешто како би исправила хашку неправду?

Штрбац: Ми још водимо спор пред Међународним судом правде за геноцид и то је суд УН. Подела у Жалбеном већу је нада и подстрек да доведемо до краја и тај спор, ма колико коштао. Ова ослобађајућа накардна пресуда је императив да Србија не прави с Хрватима никакве нагодбе око тих тужби, као што је било покушаја до сада, већ да идемо до краја. Имамо 15 судија у већу. Ради се по другачијим правилима. Дефиниције геноцида су дате у конвенцији из 1948. године о спречавању и кажњавању геноцида. Радње извршења су и убиство и подвргавање животним условима који доводе до њиховог физичког нестанка, а кажњиви су и припремање геноцида и покушај геноцида. Дакле, то је наша шанса. У контратужби, тим Србије излази с тезом да једино „Олуја” испуњава пун капацитет геноцида. Сматрам да ми то можемо доказати и да ће нам помоћи докази из овог поступка без обзира на то како их је суд оценио. Не могу бити баш сви излобирани, корумпирани. Ипак је реч о већем броју судија. И ми треба да почнемо да лобирамо. Лобирање је потпуно законита активност на Западу, шта год она значила, то се ради десетинама година у свим државама. Постоје појединци лобисти, постоје занимања. Ми смо ту оманули, још од почетка деведесетих, када смо наивно мислили да се зна истина. Истина се, нажалост, у модерно време купује. Ми то нисмо знали и зато смо испали далеко црњи него што јесмо.

Красић: Имате много лепо мишљење о неким људима и институцијама. Ја немам то мишљење. Србија се већ 12 година налази на путу приближавања ка датуму за почетак разговора о прикључењу ЕУ. Тај период је карактеристичан и по транзиционим надањима и очекивањима. ЕУ је рекла да не морамо да признамо Косово, али да морамо да развијамо добросуседску сарадњу. Постоји опасност да се у тој сарадњи постигне споразум о узајамном одустајању од тужбе и противтужбе. Ја заступам став да Србија никада не сме да одустане од своје тужбе, али указујем на детаље који могу да анулирају очекивања. Пред овим нелегалним Трибуналом, расправља се о индивидуалној одговорности појединца, а пред Међународним судом правде разматра се одговорност држава и ја не бих правио паралеле. Сви они који су обожавали Хашки трибунал, данас га нападају. Требало им је 12 година да схвате оно што је обичан човек могао да види пре 12 година. Проблем је у томе што су неки од њих водили државу.