Вредност еколошког капитала

На овом нивоу расправе Зелени Србије не могу одлучити да ли су за или против експлоатације никла у Србији. Ми не можемо ни да пресудимо, јер у нормалној демократској земљи „пресуђују” закони, правилници, процедуре и јавне расправе. Изгледа да у овој држави не функционише ниједна од ове четири ствари.

У расправи о никлу фасцинира неподношљива лакоћа гађања парама, процентима, чињеницама, обећањима... Представници заинтересоване компаније иду од извртања чињеница до дискредитација и дисквалификација свакога ко се усуди да не мисли као они. С намером да се омађијају грађани избацују се најразличитије цифре. Молим вас, покажите нам на основу којих података, процена резерви и са којом сигурношћу говоримо о тим количинама и цифрама.Кад је аспект утицаја на животну средину у питању, такође је све релативно. Животна средина не познаје таква поређења. На питање колико је опасан процес издвајања никла, представник компаније одговара да је „много опасније од тога пепелиште у пиро-процесу”. А колико је опасан и штетан „пиро-процес” непотребно је трошити речи. Технологија о којој се говори не постоји у Европи.

Позивати се на фабрику у Кавадарцима представља непознавање стварног стања. Животна средина у окружењу није ни изблиза идилична каквом је приказују. О томе најбоље сведоче грађани околних села, али и академик Максимовић који је деценијама радио на проблемима никла. И онда имате случај да један представник компаније дисквалификује академике и сваког другог ко се аргументовано успротиви експлоатацији. Замислите, када представник Владе Србије каже да је „тамо неки председник општине изманипулисан”? Каква је то изјава и с којим циљем? Човек који је изабран за председника општине карактерише се као изманипулисан. То је у савременом демократском друштву недопустиво. Немогуће је да неко у Београду зна шта је боље за њих, њихове грађане и животну средину.

Становници Шумадије се с правом питају које су гаранције компаније. Не можемо да дозволимо да једног дана неко каже да не постоји рентабилна производња никла, спакује кофере и оде. Чиме гарантују да ће рекултивисати и санирати све што иза њих остане? Примери у напуштеним рудницима Србије и других сиромашних земаља су безбројни.

„Рударска политика” у Србији деведесетих година прошла је кроз фазу такозваних малих лежишта у којој је дошло до спајања истраживања и експлоатације са брзим променама локација и енормним узорковањем материјала за испитивање. Данас смо стигли до понуде да се потроше  хиљаде тона сумпорне киселине вероватно за „процесе излуживања”. Ипак у овој земљи још има људи који знају, али и памте.

У одређивању стварних вредности понуђених инвестиција за спасавање угрожене привреде у Србији неопходно је веома пажљиво анализирати стварне краткорочне и дугорочне добити.Вредност еколошког капитала простора Мокре Горе, Златара, Златибора, централне Србије, Аранђеловца, Тополе, Трстеника, Врњачке Бање се мора израчунати. Експлоатација никла се правда једино новцем, који огромним делом не остаје ни у Србији, ни у локалним самоуправама. Оно што остаје после експлоатације јесу људи, природа, здравље то јест живот.А ако тога не буде после експлоатације, свака даља расправа је беспредметна. Сумња је оправдана. Последње изјаве државног секретара да се спрема измена закона о рударству и најава да се локалне самоуправе неће ништа питати уносе додатно неповерење.

На крају, не можемо донети суд који је квалитетан без краткорочне и дугорочне анализе, са проценом свих потенцијалних добити и анализом свих могућих ризика и последица. Такође, у демократској држави мора постојати широка јавна расправа свих заинтересованих и компетентних група и појединаца. Пре свега, глас грађанки и грађана који живе на поменутим подручјима мора се чути и озбиљно размотрити.

Иван Карић*

*Народни посланик

www.зеленисрбије.орг