Ванправна сврха међународног права

Ослобађајућа пресуда Хашког трибунала хрватским генералима деловаће шокантно не само на Србе већ и на све оне људе широм света који имају увид у чињенице у вези са овим случајем и који имају елементарно осећање правде у себи. Чињеница да неко ко је у првом степену осуђен на преко двадесет година, у другом степену буде ослобођен упућује на парадокс који боде очи. Ако се овоме придодају Туђманови пред „Олују” експлицитно изречени ставови о томе да проблем Срба у Хрватској мора бити решен њиховим прогоном у које је дати суд имао увид; и ако се има у виду то да је српско цивилно становништво под оружаном присилом напустило Хрватску, онда је немогуће избећи закључак да је ослобађајућа пресуда у потпуности незаснована и да она представља сраман судски акт, без преседана у досадашњој историји модерног судства. Овим закључком не желим да дисквалификујем све досадашње одлуке Хашког трибунала: он је сигурно осудио немали број стварних ратних злочинаца и бар до одређене мере потврдио необориви факт да су свирепи злочини у међуетничким сукобима на тлу бивше Југославије чињени на свим странама. Али ово није тек једна међу погрешним судским одлукама које се могу оправдати тачном тврдњом да нема непогрешивог суда. Јер предмет дате одлуке био је један од најтежих злочина у модерном кривичном праву – унапред смишљено и испланирано безочно етничко чишћење. Том одлуком је то етничко чишћење легализовано. Утолико и та одлука представља тежак злочин. Она ће остати као тамна мрља, као „црна рупа” на савести човечанства. Стога она доводи радикално у питање оцену судије Теодора Мерона да је Хашки суд био камен-темељац правде, јер баца тамну сенку на читав овај суд. Исто тако, очито је да овај конкретни догађај којем је „кумовао” и Мерон лично, не може подстицати процес помирења између различитих етницитета и држава на просторима бивше Југославије, јер дречећа судска пристрасност не може бити у функцији развоја тога процеса; штавише, она може уносити само семе раскола међу њих.

Пресуда о којој је реч наводи свакако људе да размишљају о карактеру међународног права. Већ чињеница да међународно право није унутардржавно право (зато што не постоји светска држава) упућује на његову крхкост. Пошто гарант његове независности и непристрасности не може бити институт поделе власти (који је иначе присутан у модерним државама), оно у далеко већој мери него унутардржавно право зависи од односа моћи на глобалном нивоу. У ситуацији у којој влада велика неравнотежа моћи у свету, као што је данас случај, постоји огромна опасност да владајући блок држава инструментализује међународно право у ванправне сврхе, то јест да га стави у функцију остваривања својих интереса. Стога међународно право често није средство за ограничавање моћи, већ производ саме доминантне моћи. Јер најмоћније државе, у тежњи да остваре своје незасите империјалне амбиције или да заштите своје штићенике, склоне су, уколико на другачији начин не могу да реализују своје циљеве, кршењу свих правних и моралних принципа. И њихове такозване хуманитарне интервенције представљају облик модерног варваризма који право јачега, то јест моћ ставља изнад права.

Но, било би погубно, ако бисмо на основу ове оцене о крхкости међународног права, почели да радикално сумњамо и у само модерно унутардржавно право. Ово утолико пре што неверица у унутардржавно право нужно повлачи за собом неверицу у парламентарни систем, пошто сама суштина овог система лежи у чисто формалним и универзалним правним правилима игре. Штавише, та неверица нужно поприма облик неверице у модерно доба јер је сама његова бит дата у правном формализму. У модерним либерално-демократским системима све може имати алтернативу осим самих чисто формалних правила игре јер управо на њима почива плурализам.

Потцењивање вредности права посебно би било погибељно у Србији чија демократија још функционише на нивоу такозване изборне демократије у којој је на делу логика да победници на изборима треба да владају ослањајући се углавном на принцип легитимитета, чиме се дерогира начело легалитета које изборним победницима налаже да при доношењу политичких одлука уважавају правна ограничења која се у парламентарним системима намећу властима ради сузбијања њихове самовоље, то јест „тираније већине”. Стога не треба да заборављамо да нас није бомбардовао систем правне државе већ арогантна моћ концентрисана у оквиру тога система.

* Директор међународне филозофске школе Felix Romuliana