Диносауруси нам нису помогли

Ни народне пословице нису истините као некад: диносаурусима није морало да смркне, да би сисарима (а и нама) могло да сване.

Ишчезнуће највећих гмизаваца пре 65 милиона година, после пада астероида на полуострво Јукатан у Мексичком заливу, није ни у каквој вези с доцнијим распростирањем врсте у коју и људе убрајају. Грана која обухвата далеке претке већине садашњих представника, укључујући примате, глодаре и копитаре, раздвојила се знатно раније и остала је, углавном, нетакнута. Истина, у веома малом броју.

Нагло бујање и разграњавање наступило је тек 10-15 милиона година након великог помора, а потрајало је целих 35 милиона.

Најновије истраживање, описано ових дана у угледном научном часопису "Природа" (Nature), оповргло је претпоставку да је изненадни нестанак првих прокрчио пут убрзаном ширењу других. Насупрот увреженом тумачењу, сисарски род доживео је два "златна раздобља" у својој еволуцији – пре и после уништења најкрупнијих икад настањених на Земљи. Данашњи потомци, међутим, разликују се прилично од давних претеча, а најпре у величини.

Стручњаци су у великој мери изненађени новом превратничком претпоставком, стога није нимало необично што је она постала – јабука раздора. Из првих објашњења назиру се два супротстављена табора – присталица и оспоравалаца – а први су, за сада, у благој предности.

Еволуциони биолог Олаф Бининда-Емондс с Техничког универзитета у Минхену (Немачка), са сарадницима из неколико земаља (Аустралија, Канада и САД), исцртао је на основу генетских одлика ново "сродничко дрво" са 99 одсто од 4.554 знана сисара. Подаци су делом из фосила (остаци прадавних), а делом из "наследног отиска" (ДНК) данашњих припадника.

На темељу нових сазнања уочавају се два врхунца у развоју сисара. Први се збио двадесетак милиона година уочи обрушавања "космичке стене", када су почели да се међусобно све више разликују. Јасно су се издвојили торбари, постељичари и јајоноситељи који су се, у ствари, окористили истребљењем џиновских гмизаваца заузевши испражњена станишта (и ловишта).

Други је забележен 10-15 година након изумирања диносауруса, отприлике у време започињања ере еоцена, и то се, уистину, сматра "златним добом" сисара. Веома дуго они су били надмоћни, оставивши бројно потомство чије изданке и данас срећемо. Због чега су превладали?

Поузданог одговора још нема, извесно је само да је премоћ прилично потрајала и да је уродила гранањем на нове врсте. Доскора се веровало да су ондашњи сисари једноставно испунили празнину. Сада је, међутим, јасно да је до успињања на упражњени еволуциони трон протекло много времена, готово двадесетак милиона година. По свему судећи, није одржива претпоставка да су се дочепали богате трпезе одмах после уморства претходног владара.

У разматрање се, дакако, морају узети још неки чиниоци, а у битне се увршћују климатске промене. Пре око 50 милиона година, наиме, Земља је прошла кроз један од најтоплијих периода у својој историји: температура је у неким крајевима порасла за седам Целзијусових степени. (Слична предвиђања за крај 21. столећа исказују савремени заступници човековог погубног уплива, зар не?) Нема сумње да су тада једне врсте заувек нестале, а да су друге запоселе већи животни простор.