Вишак страха, мањак наде

Израелски напад на Газу више подсећа на покушај да се исцртају неке нове блискоисточне линије после „арапског пролећа” него на просту одмазду за ракетне нападе Хамаса.

Одлука премијера Бенјамина Нетанијахуа да се упусти у шире војне операције шаље поруку другом мандату председника Барака Обаме и представља тест египатском председнику Мухамеду Мурсију и растућим исламистичким снагама у региону.

Истовремено, суочен са изборима у јануару, Нетанијаху показује да се држи опробаног сценарија који користи у унутрашњој и спољној политици: ослонац на реч „безбедност”. Актуелизовање овог термина решава много тога, па десничарски премијер рачуна да ће му одлучна војна акција потврдити ауру лидера који би по бескомпромисности могао да претекне и Аријела Шарона.

Калкулишући између ризика да због прекомерне употребе силе доспе на мету критика као приликом напада на Газу пре четири године када је убијено 1.400 Палестинаца, махом цивила, и добијања избора – Нетанијаху се јасно одредио.

Да не би пропустио тренутак, одлучио се за циљно убиство команданта Хамаса у тренутку када се говорило да Ахмед ел Џабари разматра могућност суспендовања ракетних напада на израелска насеља на југу земље.

Свестан велике подршке Израелаца у „кажњавању” Хамаса, Нетанијаху је желео сукоб, а не преговоре о примирју које је са Хамасове стране требало да води управо Џабари.

Но, ситуација ипак није сасвим иста као пре четири године. Готово две трећине Израелаца не одобрава копнену офанзиву на појас уз Медитеран и његових 1,7 милиона палестинских становника.

Штошта се променило и на арапском Блиском истоку. Египат је повратио своју лидерску улогу, што потврђује да ниједан од дипломатских емисара није ових дана могао да заобиђе Каиро.

Променила се и позиција Хамаса. Од усамљене палестинске милитантне групе, од које је већина арапских режима зазирала због тврдог става непризнавања државе Израел и, још више, блиских односа са Ираном, Хамас је после промена које је донело „арапско пролеће” добио моћне заштитнике Муслиманске браће у Каиру, а и конзервативни монарси Залива нуде помоћ не би ли раскинули Хамасову везу са Техераном.

Хамас је и војно снажнији, што потврђују и његове прве ракете које досежу до Тел Авива и Јерусалима.

У временима сиријске кризе која прети да се прелије у Либан и Јордан, све то утиче да „снаге одвраћања” – светска и регионална дипломатија – буду толико активне позивајући обе стране на уздржавање.

Учинило се да је прекид ватре надомак руке, али ракете су наставиле да пресецају медитеранско небо летећи у оба правца, ка Гази и из Појаса Газе ка Израелу.

Да ли ће Израел добити чврсте гаранције сопствене безбедности на коју има сва права? Бомба у аутобусу у Тел Авиву подгрејава песимизам.

Да ли ће Хамас добити чврста уверавања да ће се окончати шестогодишња блокада Појаса Газе и да ће Израел одустати од праксе циљних убистава, што је био случај са ликвидацијом Хамасовог команданта?

Но, говоримо о Блиском истоку и најдужем сукобу савременог света: израелско-палестинском. Ништа није трајно, ниједно обећање није сигурно. Суштински се ствари не мењају.

Ово се пре свега тиче улоге САД, јединог моћног брокера мира или сукоба у региону. Арапи су војно и дипломатски сувише слаби да би обезбедили продор ка миру.

Американци су без успеха монополисали арапско-израелске и палестинско-израелске преговоре још од времена Кемп Дејвида пре 30 година. И администрација Барака Обаме покушала је почетком првог мандата да равномерније вага између најважнијег регионалног савезника, Израела, и умерених Палестинаца које предводи председник Махмуд Абас.

Покушала, и брзо одустала, суочена са неизмењеном тврдоћом једног од најконзервативнијих премијера у историји Израела.

Обама сада има нову шансу која се не тиче само улоге миротворца, већ и репозиционирања у арапском свету у коме је Америка последњих година изгубила много угледа и поверења.

Но, Обама се ограничио да поново штити право Израела на одбрану од Хамасових ракета. Наравно да Израел, као и свака друга земља, има право на одбрану. Али, догађаји у Гази нису видео-игрица.

Узалуд израелске дипломате позивају само „пријатељски расположене” новинаре да би им објаснили ситуацију. Истина је да премијер Нетанијаху води један мрачан рат против Палестинаца користећи до максимума војну супериорност која се наслања на хапшења, убиства, продужену колонизацију окупиране палестинске земље.

Нагласак на тренутној обустави ватре је разумљив, али он представља само још једно привремено решење уколико се не активира покушај решавања суштине насиља.

Примирје је добродошло, али ствари ће се брзо вратити на старо, на статус кво с почетка овог месеца, на израелску копнену, поморску и ваздушну блокаду која од Палестинаца прави разјарене људе у кавезу, и на Хамасово ракетирање, могуће и повратак тероризму као што наговештава бомба у телавивском аутобусу.

Стабилност, безбедност и нормалан живот људи на обе стране граница Газе и даље су удаљена перспектива. Тим више што ниједна страна није озбиљно покушала да се посвети егзистенцијалним питањима која подједнако коштају и Израелце и Палестинце, јеврејски ционизам и палестински национализам: избеглички статус Палестинаца који није решен од настанка Израела 1948, и одбијање радикалних палестинских група, попут Хамаса, да Израелу признају право на постојање.

Решење кризе захтева уважавање легитимних права обе стране. Америка, по свему судећи, на то није спремна. Управо зато је посредничка улога Хилари Клинтон озбиљно притиснута неуспесима прошлости и неизмењене наклоности према Израелу.

То што се све више ангажују друге силе региона, Египта, Турске, Катара, тек је први наговештај трагања за фер позицијама решавања једног дубоко историјског проблема.

Могуће је да ће се избећи реплика Газе пре четири године, али остаје помало циничан закључак да су, поново, највећу цену платили Палестинци, махом цивили.