Србија као агроиндустрија

Попис пољопривреде сеприводи крају и 17. децембра почеће сабирање и обрада података из упитника. Није уочена превелика радозналост о исходупописа јер се он одавно наслућује. Потврдиће се да је,од прошлог пописа осетно смањен број пољопривредника,порасла је старост оних који воде домаћинство а стада стоке сумања. Сеоба млађег сеоског света је настављена,посебно из виших предела. Др Владимир Стипетић и Светозар Ливада, обојица универзитетски професори из Загреба, још пре четири деценије (!) упозорили су да се, у оној Југославији, догодио стампедо: невиђеном брзином млади су одлазили, чак и бежали у градове, наше и туђе, тражећи извеснију, већу зараду и лагодније услове живљења. Намерно су употребили израз „стампедо”, прикладан за дивље животиње које, одједном, цело крдо, јурне у правцу извора питке воде или богатијих пашњака. Потрага за бољим условима је у корену свих великих сеоба и миграција.

Народна изрека опомиње: „клин се клином избија”. Ако је пражњење села изазвано ниским дохотком – онда је реколонизација и оживљавање пустих простора могућеуколико се пољопривредницима, па и брђанима и планинцима, помогне и покаже како да постану продуктивнији и имућнији. Пољопривреди није поклањана одговарајућа пажња. Још мање помоћ. Неке ситније олакшице (незнатно више премије за млеко) нису биле довољне да их увере да се власт стара о њима, да цени теже услове животаи рад, те да је спремна да их дугорочно подржи, уколико се не отисну низ планинску падину, у правцу речне долине која ноћу блешти, окупана у мору електричне расвете. За оног ко живи у полумраку – светлост има магнетску и магичну снагу: тешко јој је одолети! О погрешном, маћехинском односу према сељаштву, посебно према горштацима, сведочи и низак удео пољопривреде у буџету.

Има наговештаја да ће бити начињен заокрет. Припрема се, и биће ускоро усвојена, дугорочна Стратегија развоја аграра. Србија ће се окренути агроиндустрији – јединој обновљивој привредној грани, ослоњеној на домаће изворе, мање зависнојод кризних поремећаја у свету. Храна је важан стратешки артикал и Србија мора више даулаже у наводњавање, у нове машине,густе засаде воћа,пластенике за поврће, расну стоку итд. У томе је приликада, из данас опустелих „пасивних крајева”, добијемо много здраве и укусне хране и повећамо наш девизни конто.

Смањење удела пољопривредног становништва у укупној популацији је неумитно. Не треба туговати што нестају идилични сеоски призори, с великим породичним задругама и мобама. До тога је дошлоу свим развијеним земљама и низак проценат пољопривредног становништва није знак пропадања већ израз високе развијености земље.

Уместо туговања – заокрет. После пописа Владу Србије и све општине морао би да забрине пад продуктивности у пољопривреди:стотине хиљада хектара парлога,празне стаје.Ту је корен наших недаћа! То је и нападна тачка и смер будућих подухвата. Велики планински простори морају да оживе,да се поново забеле травњаци сјеничке висоравни, Старог Влаха, на Старој планини. Пироћанци последњих година једу качкаваљ из Бугарске, јер изнад града на Нишави једва да има већих стада оваца и говеда. Увозимо прасад и утовљене свиње а некад смо били угледни, значајни извозници „бебибифа”, пресованих свињских шунки. Они који гаје стоку данас су мањина. Морамо најпре да се вратимо тамо где смо били осамдесетих година прошлог века па онда да сустижемо најбоље аграрне земље Европе. За то је потребно знање и генерација младих, уједињених, школованих пољопривредника. А проценат школованих сељака у Србији је низак, једва да их је три одсто!

Овакви, и други, подаци изпописа су и путоказ у ком правцу треба да се окренемо. И кренемо...

 Захарије Трнавчевић

председник Националног аграрног савета