Горке урме

Добио сам необичан сувенир који се једе: паковање слатких урми. У школи сам чуо, и упaмтио, да бедуини, ходајући пред караваном камила по врелом песку Арабијске пустиње, проведу цео дан уз шаку ових слатких плодова. Дародавац је хидроинжењер. Боравио је у Оману. Његов институт за водопривреду „Јарослав Черни” на конкурсу је добио леп „послић”: пројекат и градњу система за наводњавање плантаже урми која захвата 1.000 хектара.

Институт има 270 врхунских стручњака за водопривреду, доктора наука, магистара, инжењера... Радили су и у Намибији, северној Африци, којекуда по непрегледном Арабијском полуострву. Тако су стекли прилично искуство и углед у свету.

Али овде за њих као да нема посла, а кад се погледа стање у водопривреди – има га на претек. Очекивало се да ће добити велику наруџбину од владе да се после поплава у мају и јуну 2014. начини генерални план уређења водотокова у Србији. Да се зимски и пролетњи вишак воде сачува за летњи мањак. Да се воде обуздају, у складу са старом изреком да је вода добар слуга, а лош господар. Јер Србију прошле године нису давиле (пре)обилне кише, већ мали, безимени, потоци неуређених, плитких, корита.

Новине и телевизија опет ових дана „ударне” вести посвећују изливању неких река. Штабови за ванредне ситуације само што нису наложили припрему врећа са песком, гумених чамаца за спасавање угрожених становника.

Још не прочитах, не чух, да је Влада Србије одлучила да начини заокрет да из деценијске млаке дефанзиве пређе у офанзиву! Најпре, да повећа улагања у водопривреду, потом да од наших стручњака, који заливају арапске засаде урми, хитно наручи пројекте мреже већих и мањих брана и устава – у високим пределима каскада које ће да успоре отицање и спрече рушење путева и мостова и појаву клизишта.

Све нам се ово догађа и деценијама понавља зато што још нисмо створили свест о значају воде за живот и опстанак на овом простору! Немамо култ воде какав су имале старе цивилизације и сачувале га до данашњих дана. Сваки култ подразумева жртвовање, што би данас могло да се изрази доприносом свих чланова заједнице – за један одсто већи ПДВ за воду. Такво решење је применила Грчка пре четири деценије и данас од суше брани знатно већи простор (40 одсто својих атара), скоро десет пута више него Србија (четири процента). Друго решење је да се повећа цена кубног метра питке воде, потом да се од Светске банке затражи голем зајам.

Србија мора брзо да повећа улагања у воду и да са листе тешких невоља избрише оно што нам задаје толике невоље. Уосталом, инвестиције у воду се одувек сматрају најуноснијим – уложено се брзо врати и исплати! Јесте да смо осиромашили, једва живимо, и политичари, а поготово они на власти, рећи ће да би увођење или повећање доприноса била „непопуларна мера, без изгледа на успех”. Она јесте „непопуларна и неприхватљива”, али више за странке. Јер партија која предлаже нова одрицања по правилу губи наредну изборну трку! Али треба подсетити нацију да нам се немар према води обија о главу: прошлог лета, због деценијског потцењивања водопривреде, истрпели смо штету од 1,7 милијарди евра! Да нам је данас у шаци та свота... Немамо избора, кад-тад, мораћемо својим снагама и новцем да обуздамо воде. Не би ли их претворили у доброг слугу.