Gorke urme

Dobio sam neobičan suvenir koji se jede: pakovanje slatkih urmi. U školi sam čuo, i upamtio, da beduini, hodajući pred karavanom kamila po vrelom pesku Arabijske pustinje, provedu ceo dan uz šaku ovih slatkih plodova. Darodavac je hidroinženjer. Boravio je u Omanu. Njegov institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi” na konkursu je dobio lep „poslić”: projekat i gradnju sistema za navodnjavanje plantaže urmi koja zahvata 1.000 hektara.

Institut ima 270 vrhunskih stručnjaka za vodoprivredu, doktora nauka, magistara, inženjera... Radili su i u Namibiji, severnoj Africi, kojekuda po nepreglednom Arabijskom poluostrvu. Tako su stekli prilično iskustvo i ugled u svetu.

Ali ovde za njih kao da nema posla, a kad se pogleda stanje u vodoprivredi – ima ga na pretek. Očekivalo se da će dobiti veliku narudžbinu od vlade da se posle poplava u maju i junu 2014. načini generalni plan uređenja vodotokova u Srbiji. Da se zimski i proletnji višak vode sačuva za letnji manjak. Da se vode obuzdaju, u skladu sa starom izrekom da je voda dobar sluga, a loš gospodar. Jer Srbiju prošle godine nisu davile (pre)obilne kiše, već mali, bezimeni, potoci neuređenih, plitkih, korita.

Novine i televizija opet ovih dana „udarne” vesti posvećuju izlivanju nekih reka. Štabovi za vanredne situacije samo što nisu naložili pripremu vreća sa peskom, gumenih čamaca za spasavanje ugroženih stanovnika.

Još ne pročitah, ne čuh, da je Vlada Srbije odlučila da načini zaokret da iz decenijske mlake defanzive pređe u ofanzivu! Najpre, da poveća ulaganja u vodoprivredu, potom da od naših stručnjaka, koji zalivaju arapske zasade urmi, hitno naruči projekte mreže većih i manjih brana i ustava – u visokim predelima kaskada koje će da uspore oticanje i spreče rušenje puteva i mostova i pojavu klizišta.

Sve nam se ovo događa i decenijama ponavlja zato što još nismo stvorili svest o značaju vode za život i opstanak na ovom prostoru! Nemamo kult vode kakav su imale stare civilizacije i sačuvale ga do današnjih dana. Svaki kult podrazumeva žrtvovanje, što bi danas moglo da se izrazi doprinosom svih članova zajednice – za jedan odsto veći PDV za vodu. Takvo rešenje je primenila Grčka pre četiri decenije i danas od suše brani znatno veći prostor (40 odsto svojih atara), skoro deset puta više nego Srbija (četiri procenta). Drugo rešenje je da se poveća cena kubnog metra pitke vode, potom da se od Svetske banke zatraži golem zajam.

Srbija mora brzo da poveća ulaganja u vodu i da sa liste teških nevolja izbriše ono što nam zadaje tolike nevolje. Uostalom, investicije u vodu se oduvek smatraju najunosnijim – uloženo se brzo vrati i isplati! Jeste da smo osiromašili, jedva živimo, i političari, a pogotovo oni na vlasti, reći će da bi uvođenje ili povećanje doprinosa bila „nepopularna mera, bez izgleda na uspeh”. Ona jeste „nepopularna i neprihvatljiva”, ali više za stranke. Jer partija koja predlaže nova odricanja po pravilu gubi narednu izbornu trku! Ali treba podsetiti naciju da nam se nemar prema vodi obija o glavu: prošlog leta, zbog decenijskog potcenjivanja vodoprivrede, istrpeli smo štetu od 1,7 milijardi evra! Da nam je danas u šaci ta svota... Nemamo izbora, kad-tad, moraćemo svojim snagama i novcem da obuzdamo vode. Ne bi li ih pretvorili u dobrog slugu.