Моћни дах слободе

Медији га често проглашавају Врањанцем. Не буни се, знајући да је истина другачија. Југ Радивојевић рођени је Београђанин, а Врање му је завичај. Позоришни редитељ и асистент на Факултету драмских уметности у Београду скоро исто време провео је и у једном и у другом граду. На тој географској клацкалици формирао се његов уметнички и животни менталитет.
Имао је два месеца када су га преселили у Врање и осамнаест година када се вратио у Београд. Почетком деведесетих, редитељ се лако прилагодио окружењу породичне куће у Крњачи.

У насељу Сутјеска, што може да делује нестварно, брзо је  пронашао идеалног савезника за стваралаштво и уметничку хармонију. После напорних студентских вежби, жамора и галаме која се ширила по факултетским ходницима, за њега је то насеље било више од обичног мира и тишине. Простор за слободну мисао, прочишћену самоћу и спознају. Они који добро познају овог јужњачки темпераментног редитеља не прескачу да истакну како је то годинама био и скривен простор за веселе журке београдске.

Боравећи ту, Радивојевић по тексту Петра Хандкеа режирао је "Правда за Србију". Када се вратио из војске, двориште у Крњачи затекао је пуно воде. Двоспратна кућа од тада чека, спремна за рушење, а за миљеника позоришне публике и колега почињу подстанарски дани.

Арена за гладијаторе

Увек је, каже, тражио делове града који личе или на планинске венце или, пак, имају атмосферу Медитерана избегавајући центар града. Међутим, догодило се супротно. У последње време почео је да му се приближава. Данас је Југ Радивојевић у Косовској улици. Тамо где је јасно видљива нит уметности, политике и новца.

– Још нисам сигуран. То су моје велике унутрашње дилеме – да ли живот усмерити ка центру града или се склонити на периферију. Тренутно сам у Косовској улици и ту сам задовољан. Посматрано са практичне стране, живот у центру човеку смањује број стресних ситуација. Косовска пружа такорећи привилегију да могу било где да кренем и стигнем на време. Косовска је знаменита београдска улица. Омеђена је важним државним институцијама, историјским споменицима. На почетку, поред хотела "Унион", налази се Музеј Кинотеке. Једно од малобројних преосталих места за филмске сањаре и романтичаре. Већ поред "Борбине" штампарије, улица, чини се, добија бучнији, ужурбанији тон. Као да опомиње на уједињену моћ тржишта најновијих вести, новца и крупног капитала. Ту је доњи или споредни улаз у некадашњу Савезну скупштину, сада Дома Народне скупштине. Сурова арена за политичке гладијаторе са великим интересима. За поражене и непослушне, казна је спремљена. Не може да остане непримећено како на корак од тог највишег законодавног тела пркоси младост. И  када сваке јесени стоји у дугачком реду испред књижаре на углу са Палмотићевом. И када у оближњем кафићу размењује поглед, нежан додир. Стваран живот има еруптивну снагу, која је јача од сваког параграфа, законског решења, од било које реалне и наметнуте политике. За мене је Косовска, поготово у вечерњим сатима, најлепши обелиск Цркве светог Марка. Њена путања завршава се и утапа у жестоку динамику Таковске улице. Зграда у којој станујем смештена је управо у том делу. Изграђена је двадесетих година прошлог века. Реч је о фантастичној унутрашњој архитектури са високим плафонима. Небрига за спољашњост, нажалост, огромна је. Заборављен је колективни учинак. Данас је тешко људе анимирати за било какву општу ствар. Сви су завијени у рухо индивидуалног, што није увек добро – истиче Радивојевић чија је најновија представа "Крчмарица Мирандолина" већ постигла запажен успех.

Неодговорност боде очи

– Дан траје двадесет четири часа и постоје одређени проблеми због којих су људи, с правом, незадовољни. Оно што мени смета јесте недостатак одговорности за започете радове. Нисам сигуран да их планирају у одговарајуће време. Сетите се само Немањине улице и колико јуче Аутокоманде. Тако нешто је недопустиво. Такође, није ми сасвим јасно због чега у Београдској арени нема више спортских догађаја. Концерти и остали спектакли су свакако прихватљиви, али неприхватљиво је да она у потпуности промени своју намену. Зато, прихватам иницијативу да Арена понесе име професора Александра Николића – одлучан је наш саговорник.

– Београд јесте велеград. Без обзира на промену структуре становништва, успео је да очува снагу и балканску виталност. Београд има моћни дах слободе. С друге стране, сви смо ми различити – од васпитања до нивоа образовања. Очекивања од живота нам се разликују. Али, оно што је битно јесте да у овом граду постоје различита места. У њима човек може да се пронађе у сваком емотивном тренутку, тужном или радосном. Било да хоће да пронађе заклон од људи или можда трага за својом суштином – уочава Југ Радивојевић.