Битефов млађи брат

Од 22. до 25. новембра, на сценама Дома омладине Београда одржан је други „Лимит”, интернационални фестивал лајварта, савремених сценских уметности које припадају сложеном, хибридном пољу уметничког извођења, где се срећу, преплићу, сударају и разилазе елементи плесног и драмског театра, перформанс и боди арта, музичких и ликовних уметности. У том обиљу различитих експерименталних форми и приступа њиховом изражавању, аутори чији су радови представљени београдској публици, Раимунд Хогхе, Јанез Јанша, Бојан Ђорђев, Младен Тушуп, као и групе „Блек бокс театер” (Норвешка) и „Виа негатива” (Словенија), тражили су иновативне и нетипичне, свакако изазовне начине естетског деловања.

Резултати њихових вијугавих трагања су особене, синкретичке форме које креативно одражавају турбулентне промене живота у савременим друштвима, напајаним обиљем информација, експлозијама нових технологија, као и потпуно разореним традиционалним структурама мишљења. У програмском смислу, „Лимит” се већ чврсто и јасно профилисао као нови простор експерименталног сценског деловања, као камерни, економични млади брат Битефа.

У представи „Поподне”,немачкогаутора Раимунда Хогхеа, кључно инспирисаној музиком Клода Дебисија и Густава Малера, на сцени су два извођача. Први је плесач, протагониста Емануел Егермон, који наступа изванредно чисто, прецизно, врло сведено, медитативно. Његови покрети су фокусирани на руке и дланове при чему су у игру уткане референце на чувену, контроверзну представу Нижинског „Поподне једног фауна”.

Други извођач је сам Хогхе, који се повремено појављује да би сипао млеко у чаше које ће стајати на сцени и означавати територију Егермонове игре, а касније мењао њихов положај итд. У представи је врло битно сценско присуство Хогхеа, имајући у виду тежину несавршености његовог тела, ситног, деформисаног, свакако врло удаљеног од класичних идеала лепоте. Тако несавршено људско тело на сцени је моћно, силовито средство изражавања, јер оно призива реалност коју перфектно обликована, складна атлетска тела, уобичајена код плесача, не поседују.

У финалу представе се путеви ова два извођача укрштају, савршеност и несавршеност се увезују, постају комплементарни, исписују један пуни круг. Овај ритуални сусрет прате тонови и речи „Рукертових песама” Густава Малера, које изражавају снагу есенцијализоване љубави, неухватљиве, а разорно јаке, упркос несавршености њеног објекта. Што је предмет љубави крхкији и нестабилнији, она се указује као већа, чистија, истинитија.

Представа „Баладе воћњака”, приказана друге вечери фестивала „Лимит”, копродукција је познатих норвешких театара БИТ – Teatergarasjen i Black box teater. Реч је о музичко-плесном, визуeлно-сугестивном сценском делу које приказује односе између човека и природе, у различитим слојевима њиховог значења.

Музику уживо изводи Ингвилд Лангард, која иначе води групу „Федра”. Може се рећи да је музика апсолутни покретач, спиритус мовенс осталих елемената извођења, у тој мери да не би било погрешно ову представу дефинисати као концерт са кореографском подршком. Она је потпуно хипнотична, има елементе нордијског фолка, попа, психоделије, меланхолична је и мрачна, али у поетском, надахњујућем смислу. Њена меланхолија буди заборављену спиритуалност, закопану у прљавштинама цивилизације.

Вокал Лангардове је свакако најпродорнији састојак музике која подсећа на звуке група „Cocteau twins” или „Dead can dance”, топао је и евокативан, а истовремено врло делотворан у контексту тема представе, истраживања митологије, филозофије, поезије, екологије. Соло плес Ингри Имдгард Фиксдал исказује грчеве доласка на свет, рађања и буђења, као и болну неодложност суочавања са трансформацијама сопственог тела, његовим пропадањем и претварањем у прах који ће се коначно поново стопити са природом.