Детлић барутом упозорава монахе

Дечани – Тик уз село Дечани, у коме данас нема Срба, окупана сунцем и опасана бодљикавом жицом стоји једна од највећих српских светиња, задужбина краља Стефана Дечанског, манастир Дечани посвећен Христу Пантократору. Ни двадесет трећа граната, која је у петак испаљена са обронака околних брда није успела да поремети мир који влада овим здањем још из 14. века.
Иако је циљан олтарски простор, граната је неким чудом пала педесетак метара изван бодљикаве жице. Неколико сати после пада гранате, живот у манастиру текао је уобичајеним током, а вредни монаси с радошћу су примили путнике намернике. Осмех и благост на лицу монаха Илариона улила је малој новинарској екипи већу сигурност него било каква полицијска заштита.

Унутар зидина манастира Дечани простор и време имају неку другу димензију. Можда зато што у цркви почивају мошти светог краља Стефана Дечанског, које су од давнина познате по исцелитељским моћима, којима се клањају чак и Албанци.

На помињање гранате, монаси додају да су већ навикли на такве поруке, али да их оне не плаше.

– Ако смо у нечему постали стручни, то је како да препознамо звук гранате. Прво се чује плоп, па фијук и уследи детонација. Што би рекао један од наше браће, ма није то ништа, то је само детлић који се куцајући у дрво прејео и пукао – објашњава отац Сава.

Колико год да ови "детлићи" покушавају да пошаљу поруке, манастирска братија одговара уобичајеним радом. Посвећени Богу своју веру доказују у сликарској радионици у којој свој унутарњи мир и лепоту кичицом преносе на чувене дечанске иконе. Старинском техником мешајући јаје са природним пигментом, на дрвеним подлогама осликавају светитеље, док преко пута њихова браћа сигурном руком у дрвету оживљавају мотиве, које препознајемо на иконостасима.

Осим по овом, манастир Дечани је познат и по вину. Подно конака манастира чува се чувено дечанско вино, које не опија душу и разум већ бистри ум.

Да се не боје барутних напада, сведоче и казивања монаха о томе како их чува свети краљ.

– Манастир памти многе ратове и разне освајаче, који су покушали да униште ову светињу, а никад им то није пошло за руком. Турци су покушали да од манастира направе џамију, али док је хоџа покушавао да исламским обредом промени намену здања, са портала му је на главу пао велики камени лав и на месту га усмртио. После њега, то нико више није покушао – каже монах Иларион.

Да ово место није само српска верска светиња сведоче његове речи о томе да је манастир спој Истока и Запада.

– Западњачка архитектонска решења су вешто комбинована са византијским елементима тако да чине јединствену целину, која својом грандиозношћу сведочи о раскоши средњовековне Србије. Осим тога, манастир је и прави симбол Србије, која се налази на раскрсници путева Истока и Запада – каже монах Иларион.

Чињеница да је манастир Дечани преживео и злокобни 17. март понајвише лежи у томе да су око његове бодљикаве жице трупе италијанског Кфора. Војници из земље у којој је трећина светске културне баштине добро знају шта је светиња и то својим понашањем потврђују свакодневно. Чувајући светог краља као да је њихово наслеђе, постају део живота манастира чији монаси у својим молитвама помињу и њихово име.