Валтазар је био у праву

„Што се грбо роди, време не исправи”. Ова синтагма, коју је чувени правник Валтазар Богишић још 1888. године уградио у Општи имовински законик за Црну Гору, показала је актуелност и у случају преиначујуће пресуде Хашког трибунала, којом су пре неколико дана хрватски генерали Готовина и Маркач ослобођени одговорности за страдања и егзодус крајишких Срба у војној акцији „Олуја”.

Трибунал који је пресуду донео „грбо је рођен”, јер га је основао Савет безбедности уместо Генерална скупштина ОУН, како је требало.Иако је пред тим трибуналом могао бити гоњен свако ко је одговоран за „тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године”, поступак није вођен ни против једног странца за недело у току НАТО агресије на СР Југославију. И то је била прва последица његовог „грбог рађања”.

За недела у „Олуји”, Хашки трибунал је био у прилици да грбу учини мање видљивом, јер је његово првостепено веће утврдило одговорност поменутих генерала за удружени злочиначки подухват етничког чишћења у којем је 2.000 грађана побијено, 250.000 грађана протерано и ко зна колико њихових домова похарано и спаљено. Ова пресуда је била ваљано образложена, а њена основна вредност огледала се у осуди Туђманове политике рата и стратегије изгона Срба.

Међутим, другостепено веће је грбу трибунала опет учинило видљивом доношењем ослобађајуће пресуде која је изазвала: у свету – изненађење, у Србији – огорчење, а у Хрватској – одушевљење. За такву одлуку гласали су Теодор Мерон из САД, Патрик Робинсон са Јамајке и Мехмет Гинеј из Турске. Против су били Фаусто Покар из Италије и Кармел Агиус са Малте.

Може ли се другостепена пресуда објаснити правом? Судија Покар у свом издвојеном мишљењу каже да је „пресуда првостепеног већа са више од 1.300 страница анализе, једним потезом преиначена у само неколико пасуса, без пажљивог разматрања списа и примереног објашњења”, да је учињен „велики број грешака и погрешних конструкција у резоновању већине судија” и да је „правноснажна пресуда заснована на погрешној интерпретацији закључака првостепеног већа, на кршењу судске праксе и на повреди жалбеног поступка”. После ове оштре а уверљиве критике већине у Жалбеном већу, више је него јасно да се другостепена пресуда не може објаснити уз помоћ права.

А може ли уз помоћ правде? Праведан суд даје свакоме оно што му припада у једнаком поступању са једнаким стварима и у неједнаком поступању са неједнаким стварима сразмерно њиховој неједнакости (Аристотел). Ако су за злочине које су чинили српски борци одговарали српски генерали, онда и за злочине које су чинили хрватски борци треба да одговарају хрватски генерали. Суд који у једнаким стварима суди неједнако, није праведан. Зато се другостепена пресуда не може разумети ни уз помоћ правде.

Шта онда остаје у трагању за објашњењем ослобађајуће пресуде? Оно што наслућује Карла дел Понте, када каже: „Не знам да ли је на пресуду Готовини и Маркачу уместо доказа утицала политика, новац за лобирање или нешто треће”. Рекао бих – све то заједно.

Што се политике тиче, ако је Америка, као господар глобалне политичке моћи, могла утицати на стални и прави Међународни суд правде у Хагу да усвоји саветодавно мишљење по којем Декларација о независности Косова не представља повреду међународног права, следећи „непоколебљиву посвећеност САД косовском суверенитету и интегритету” (потпредседник Бајден), још лакше je могао утицати на ад хок и грбо рођен Хашки трибунал да ослободи команданте „Олује”, коју је одобрила и америчка администрација (амбасадор Галбрајт).

Што се новца за лобирање тиче, у игри су, по свој прилици, биле велике паре. Према подацима из хрватских медија, за Готовину је издвојено чак 50 милиона евра. Пошто суд, по свом хабитусу, мора да буде апсолутно независан, објективан и непристрасан, лобирање у судским процесима је еуфемизам. А када се за нешто што је ружно употреби каква лепша реч, у овом случају лобирање, онда постаје јасно и оно Карлино „нешто треће”. Е, то „нешто треће” је еуфемизам за корупцију, схваћену као злоупотребу јавног положаја ради остваривања материјалног (новац и друге вредности) или нематеријалног (статусног, каријерног, сталешког и сличног) интереса, како ову појаву дефинишу и документи ОУН.

Када се све сабере, Валтазар је и овога пута био у праву.

Зоран Ивошевић*

*Редовни професор Правног факултетаУниверзитета Унион