О помиловању

Када је у медијима објављено да је председник републике ослободио од кривичног гоњења, „аболирао” (лат. аболере – укинути, избрисати), бившег и новопостављеног истакнутог спортског радника (Д. Џ), „објективна спортска јавност” и „љубитељи фудбала” ускликнули су: коначно, то је правда! Било је, додуше, подоста и оних других (и сам сам међ’ њима) који су се изненађени запитали: зар се то ради „усред” судског поступка?

Претходни председник републике такође је искористио своје уставно овлашћење на помиловање и ослободио од кривичног гоњења г. М., сликара (неки кажу и молера) из Ваљева (2010). И то од „полицијске и јавнотужилачке шикане”, као „заслужног борца против Милошевића” и „петооктобарца”. Бивши председник се, претпостављам, руководио тиме да је торедак изузетак којим се не крши начело праведности и правне једнакости грађана. Напротив, један од нас је заслужено чак једнакији од осталих.

О чему се ту ради гледано кроз призму највишег правног акта? По Уставу, председник републике „даје помиловање” (чл. 112 Устава). Он врши (мањи) део извршне власти, а самостално јавно тужилаштво и независни судови су судска грана власти. Те две власти су одвојене, по начелу поделе власти, и њихов међусобни утицај је Уставом сведен на минималну меру. Један облик мешања извршне власти у правосуђе јесте уставно право председника републике да практично стави ван снаге оптужницу или измени судску пресуду, актом помиловања. То је изузетна мера која се ретко примењује и то само када је нужно исправити неку очигледну неправду (и судије греше).

Ослобођење од кривичног гоњења је (по Кривичном законику) један од облика помиловања. Аболицијом, шеф државе, као политички орган, стаје на место јавног (државног) тужилаштва и практично одустаје од кривичног гоњења према конкретном лицу. Разлози за такву председничку „метаморфозу” морају бити изузетни и без сумње правични. На пример, ако се окривљени гони због политичких убеђења. Стога се ова мера примењује ретко и само у посебним околностима. У супротном, не би нам биопотребан суд јер имамо шефа државе.

Председник републике својом вољом одлучује да ли ће некога помиловати. Али при том мора да има у виду уставне одредбе о подели власти и једнакости грађана. Председник није орган правосуђа већ политички представник „државног јединства”, изабран од грађана. Те грађане мора једнако и третирати. Такође треба да има у виду и да се на суду не доказује само кривица него и невиност. Онога кога аболирате ускраћујете у праву да своју кривичну невиност докаже тамо где је то једино могуће, пред судом, судском одлуком. Тиме се и његово право једнакости крши јер над аболираним остаје сумња. Ако председник републике одлучи да службено објави одлуку о помиловању, она ће нам стајати као знак да код једног лица није судски потврђена уставна претпоставка кривичне невиности.

Без обзира на то за кога навијамо.

Слободан П. Орловић*

*Доцент на Правном факултету Универзитета у Новом Саду