Село из бајке, црква из снова

Вишесело подно Копаоника – Има места и људи за које никада нисте чули, а кад их упознате, откријете њихову лепоту и доброту, свакодневицу, необичности и начин трајања, остају вам у дубоком сећању. Вишесело, на врлетним огранцима Копаоника, са оне југоисточне, још увек мало откривене стране, на средокраћи између Блаца и Куршумлије – могло би да се назове местом које је одиста више од села: оно је налик на бајку и снове.
Чине га групице кућа по бреговима, белих као нестварни чардаци међу шљивицима у цвету, старим јабукама и крушкама које тек пупе. Вијугавим, види се недавно поправљаним путем, вози нас Златко Димитријевић, млади општински менаџер. Код куће Милановића кажу да је њихов Светолик, којег уствари тражимо, већ код "своје" цркве. Уз Сагоњевску реку, где је до недавно било беспуће, тек насутим путем, залазимо у пределе чијој се лепоти човек не може да надиви.

А горе, дубоко у клисури, наједном се указује нова црква, невелика, али у бљеску јутарњег сунца, које се пробија одоздо кроз воћњаке, изгледа прелепо. Пред црквом, на самој обали бистре речице, стоји Светолик Милановић. Сав је предан сновима, из којих је и никла ова људска рукотворина у дивљини.

Кренули сељаци, почиње нам казивање овај још држећи горштак, да зидају цркву у центру села, па се завадили око намене: светом Лазару или светој Петки. И стали са градњом. Њему умрла жена, па га притисли чудни снови. Стално му се јавља света Петка и наговара га да јој сагради цркву, али на другом месту. Како да један сиромашак сам зида цркву, вели да је, у сновима, говорио светици, а она га саветовала да само почне па ће се наћи добри људи који ће да помогну!

Најзад, он своју "мору" исприча укућанима, па, са братанцем Мићом Симићем, позову и Мира Вучића и Власту Танасковића и почну да копају на месту које је Светолик видео у сну. И гле чуда: огроман зид и крај њега бронзана фигура анђела! Била је недеља тачно пре годину дана. Археолози су, на основу тих налаза и по извору хладне планинске воде у близини, закључили да је вероватно реч о неком нашем средњовековном манастиру.

На делу тог зида, у дужини од седам метара, поставио је Светолик темеље нове цркве. И, како му је и речено у сну, ускоро су притекли и остали мештани. Дали су 270 радних дана, а зидарско умеће показали су Раде Николић, Власта Танасковић, Миливоје Симоновић, Небојша Здравковић, Радојко Симић, сељаци који су само слушали упутства Светолика, без пројеката, прорачуна, цртежа. Тако је никла црква чијој се лепоти недавно дивио и нишки владика господин Иринеј.

Примећујемо бурад са кречом: припрема се малтерисање унутрашњости, увођење струје, израда иконостаса и осликавање зидова, набавка звона... Посла још има, али и добрих људи, кажу мештани, који почеше да се окупљају. Недеља је и Цвети, пале свеће за мртве и за добро живих. Служе стару жестоку крушковачу и причају необичне приче. По једној, коју бележимо, некада неки Вишеселац почео да оре поред пута где је данас нова црква. Оба су му вола цркла, кажу, одједном. Црквена земља је света, верују. Светолик каже, на растанку, да ће се са другом женом венчати у новој цркви, кад буде освештана.