Selo iz bajke, crkva iz snova

Višeselo podno Kopaonika – Ima mesta i ljudi za koje nikada niste čuli, a kad ih upoznate, otkrijete njihovu lepotu i dobrotu, svakodnevicu, neobičnosti i način trajanja, ostaju vam u dubokom sećanju. Višeselo, na vrletnim ograncima Kopaonika, sa one jugoistočne, još uvek malo otkrivene strane, na sredokraći između Blaca i Kuršumlije – moglo bi da se nazove mestom koje je odista više od sela: ono je nalik na bajku i snove.
Čine ga grupice kuća po bregovima, belih kao nestvarni čardaci među šljivicima u cvetu, starim jabukama i kruškama koje tek pupe. Vijugavim, vidi se nedavno popravljanim putem, vozi nas Zlatko Dimitrijević, mladi opštinski menadžer. Kod kuće Milanovića kažu da je njihov Svetolik, kojeg ustvari tražimo, već kod "svoje" crkve. Uz Sagonjevsku reku, gde je do nedavno bilo bespuće, tek nasutim putem, zalazimo u predele čijoj se lepoti čovek ne može da nadivi.

A gore, duboko u klisuri, najednom se ukazuje nova crkva, nevelika, ali u bljesku jutarnjeg sunca, koje se probija odozdo kroz voćnjake, izgleda prelepo. Pred crkvom, na samoj obali bistre rečice, stoji Svetolik Milanović. Sav je predan snovima, iz kojih je i nikla ova ljudska rukotvorina u divljini.

Krenuli seljaci, počinje nam kazivanje ovaj još držeći gorštak, da zidaju crkvu u centru sela, pa se zavadili oko namene: svetom Lazaru ili svetoj Petki. I stali sa gradnjom. Njemu umrla žena, pa ga pritisli čudni snovi. Stalno mu se javlja sveta Petka i nagovara ga da joj sagradi crkvu, ali na drugom mestu. Kako da jedan siromašak sam zida crkvu, veli da je, u snovima, govorio svetici, a ona ga savetovala da samo počne pa će se naći dobri ljudi koji će da pomognu!

Najzad, on svoju "moru" ispriča ukućanima, pa, sa bratancem Mićom Simićem, pozovu i Mira Vučića i Vlastu Tanaskovića i počnu da kopaju na mestu koje je Svetolik video u snu. I gle čuda: ogroman zid i kraj njega bronzana figura anđela! Bila je nedelja tačno pre godinu dana. Arheolozi su, na osnovu tih nalaza i po izvoru hladne planinske vode u blizini, zaključili da je verovatno reč o nekom našem srednjovekovnom manastiru.

Na delu tog zida, u dužini od sedam metara, postavio je Svetolik temelje nove crkve. I, kako mu je i rečeno u snu, uskoro su pritekli i ostali meštani. Dali su 270 radnih dana, a zidarsko umeće pokazali su Rade Nikolić, Vlasta Tanasković, Milivoje Simonović, Nebojša Zdravković, Radojko Simić, seljaci koji su samo slušali uputstva Svetolika, bez projekata, proračuna, crteža. Tako je nikla crkva čijoj se lepoti nedavno divio i niški vladika gospodin Irinej.

Primećujemo burad sa krečom: priprema se malterisanje unutrašnjosti, uvođenje struje, izrada ikonostasa i oslikavanje zidova, nabavka zvona... Posla još ima, ali i dobrih ljudi, kažu meštani, koji počeše da se okupljaju. Nedelja je i Cveti, pale sveće za mrtve i za dobro živih. Služe staru žestoku kruškovaču i pričaju neobične priče. Po jednoj, koju beležimo, nekada neki Višeselac počeo da ore pored puta gde je danas nova crkva. Oba su mu vola crkla, kažu, odjednom. Crkvena zemlja je sveta, veruju. Svetolik kaže, na rastanku, da će se sa drugom ženom venčati u novoj crkvi, kad bude osveštana.