Пуцањ у будућност Срба и Албанаца

Рафал код Скендербеговог споменика у центру Приштине пропратио је последње речи судије Хашког трибунала Баконеа Молота. Ти јучерашњи пуцњи означили су да је бивши вођа ОВК Рамуш Харадинај слободан и невин човек, још једно национално славље је почело, „однесена је још једна историјска победа над Србима, праведна и света борба је награђена, Рамуш светлог образа стиже на слободно Косово...”

Како се дошло до овога, зашто је Рамуш ослобођен, ко је крив, има ли правде, шта ће бити са Србима после оваквог, додуше очекиваног расплета у односу Харадинај–Хаг? Ево, како је све то, на једном конкретном примеру, изгледало у процесу истраге о злочинима Рамуша Харадинаја:

„Вучић Вуковић и један његов пријатељ Црногорац, коме не знам име, и један Бошњак су задржани у кући Авдуља Шаље пуна два дана и над њима је вршен најцрњи терор. Нису помогле никакве молбе да се Вуковић ослободи јер је Авдуљ Шаља добио наређење од команданта оперативне зоне Дукађина Рамуша Харадинаја да се сва тројица пребаце у Јабланицу (...).Тамо су сва тројица после многих тортура стрељана и никада се није знало за њихове гробове (...). Вучић Вуковић био је један од најмирнијих и најбољих људи у Дубовику и сви су га Албанци знали.” Ово су делови сведочења старијег Албанца из околине Пећи.Ставио је на папир савест и то што није успео да спаси особе које је познавао, ценио и сматрао добрим људима. Исповест, рекло би се, слична десетинама других. Већ из првог сусрета са аутором овог текста, тада уредником магазина „Глас југа”, видело се да је сведок болестан, да му је тај терет важан, да жели да га се ослободи, али и да изнад свега хоће да сачува породицу од свог сведочења и онога што још зна,а не сме да каже и напише. Објављено сведочење није изазвало неке посебне реакције, није преношено у медијима, али је после извесног времена на врата наше редакције дошао један хашки истражитељ.

После општих места о косовским приликама тај човек је, после другог састанка, почео да говори о детаљима, убиствима, мучењима, нестанцима, математички тачно је повезивао сва имена, па и ова из објављеног писма, у једно клупко злочина са прецизном хронологијом, извршиоцима, гробарима и командантима. Једном речју, све је знао. Располагао је информацијама ко је поубијао сведоке у Харадинајевом случају, како су само три човека знала за сведока Кујтима Беришу, Рома који је изгледа видео Рамуша како убија, а један од те тројице јавио је коме треба и на несрећног Кујтима у подгоричком насељу Коник налеће бели „мерцедес”. Мртва уста не говоре...

На крају, хашки истражилац ме замолио да, ако је могуће, организујем сусрет са аутором исповести. Пристао је уз обавезу да, писац овог текста, истражитељу не открива идентитет старијег сведока и да њих двојица говоре само о томе шта он зна. Састанак уговорен, организован. Замолио сам да останем на њему, пристали су и један и други. Опет море детаља, опет иста историја злочина и зла, са проширеним детаљима ко је коме и када откидао уши и које несрећнике су слали у Јабланицу где је суверени господар био Рамуш Харадинај.

Онда је сведок прекинуо ову суморну историју реченицом:

„Ви ћете пустити Рамуша, он је слободан човек!”

„Господине ви нисте у праву”, узвратио је љутито хашки истражитељ.

„Јесам, то ти каже... (и представи се именом и презименом). Видим то по теби, дали сте Рамушу из затвора више слободе него што је ја овде имам.”

Остатак разговора је био формалност. Остатак процеса је био формалност. Правда је формалност. Формалност је то што се Рамуш вратио, јер и да је осуђен да робија деценијама систем који је он креирао беспрекорно би функционисао и без њега. Харадинај је основна идеја претполитичког косовског друштва заснованог на племенској моћи, етничкој припадности и често предимензионираним жртвама.Победио је његов концепт слободе и логике деветнаестог века.

Спрема се велико славље док Харадинајеви саборци у центру Приштине, у униформама Полиције Косова и белим рукавицама, скупљају чауре од рафала са почетка ове приче. Скупљају чауре од метака испаљених у командантову славу и част, испаљених у правду и слободу, испаљених у будућност Срба и Албанаца.