Палестина и распршени снови

Успех председника Палестинске управе Махмуда Абаса да Палестини издејствује статус државе посматрача која није чланица УН вратио је овом лидеру умереног палестинског покрета Фахат бар за неко време досад поприлично сурван углед међу сународницима.

Осам дана после примирја, које је Израел постигао са радикалним палестинским покретом Хамас, Абас је успео да поново буде сагледаван као фактор на палестинској политичкој сцени представљајући Палестинцима да им је остварен сан о државности тиме што ће убудуће Палестина имати статус „државе” а не „ентитета” који је посматрач у УН.

Међутим, гласање у Генералној скупштини УН о „крштеници за Палестину” распршило је снове практично свих страна у конфликту, као и глобалних актера укључених у мировни процес.

Чињеница да је за палестинско подизање статуса у УН од укупно 193 чланица гласало чак 139 земаља, док је 41 била издржана, а САД су биле међу само девет које су биле против, утицала је на то да су многи аналитичари то оценили као један од пораза америчке дипломатије.

Гласање на Ист риверу распршило је снове председника Барака Обаме да САД неће платити цену своје пасивности протеклих година у решавању израелско-палестинског конфликта. Овај дипломатски шамар Вашингтону Обама може да неутралише једино ако почне да спроводи своју блискоисточну политику, давно најављену у Каиру а никад спроведену због борбе за други председнички мандат.

Овим гласањем распршили су се и снови израелског премијера Бенјамина Нетанијахуа да ће, упркос повлађивању ултраконзервативним члановима своје коалиционе владе, успети да задржи и наклоност већине света, као и да ће за напредовање палестинског статуса у УН гласати само несврстани.

Према оцени Роберт Фиска, дугогодишњег дописника „Индипендента” са Блиског истока, ово гласање је било кључно за израелску (опозициону) левицу која се плашила да ће у корист Палестине гласати само недемократски и диктаторски режими широм света, што би Нетанијахуу омогућило да прогласи моралну победу уз тврдњу да је Абас добио искључиво уз помоћ екстремиста и деспота.

Будући да су за Палестину гласале и развијене европске демократије, Нетанијаху нема тај аргумент у смањивању значаја онога што су он и шеф дипломатије Авигдор Либерман покушавали да представе као техничко процедурално гласање, а које већина света сада види као симболичну палестинску победу.

У Њујорку се распршио и Нетанијахуов сан да може протекле две године без икакве цене да се крије иза америчке подршке, да шири јеврејска насеља на Западној обали и у источном Јерусалиму и да не учини никакав веродостојан покушај да се обнове преговори правдајући то, између осталог, терористичким акцијама Хамаса.

Избегавајући да повуче храбре потезе као лидер у чији патриотизам Израелци неће сумњати, Нетанијахуу је било драже да се са својим коалиционим партнерима такмичи у националистичкој реторици, омогућивши Палестинцима да освоје наклоност више од две трећина чланица УН.

Упркос овом поразу, Нетанијаху има прилику да не буде губитник на међународној сцени уколико после јануарских парламентарних избора крене у храбрије преговоре о миру са Палестинцима.
Међу губитницама је и Европска унија, која је пред целим светом још једном показала да њена Заједничка спољна и безбедносна политика само сан који тек треба остварити.

Термин „заједничка” распао се оног тренутка када је при гласању Чешка Република гласала против, 12 држава чланица је било уздржано, међу којима Немачка и Велика Британија, док је 14 гласало за предвођени Француском, Шпанијом и Италијом.

Скоро да се поновила прошлогодишња ситуација када су „двадесетседморица” при одлучивању о пријему Палестине у Унеско гласали у односу 11 „за”, 5 „против” и 11 „уздржано”. Када се погледају три водеће силе ЕУ – Немачка, Француска и Велика Британија – једина разлика у односу на прошлогодишње гласање је то што Берлин није био против већ уздржан.

Међутим, Палестинцима тек предстоји суочавање са распршавањем „оствареног сна о држави”. За то суочавање већ се побринуо Нетанијаху чија је администрација у року од непуна 24 часа од гласања у Њујорку одобрила изградњу нових 3.000 домова за израелске насељенике у источном Јерусалиму и Западној обали, које Палестинци виде као део своје „државе”.

Абасова победа нија променила реалну ситуацију на терену да палестински Хамас под својом контролом држи појас Газе, док Палестинска управа на чијем је он челу не контролише источни Јерусалим али ни целу Западну обалу.

У таквој ситуацији, Палестинци ће морати најпре да нађу формулу за успешно међупалестинско помирење у којем Хамас мора да прекине са терористичким акцијама. Тек то ће бити палестинска победа јер тек тада ће Нетанијаху схватити да има респектабилног партнера за преговоре о граници, безбедности, спорним јеврејским насељима, повратку палестинских избеглица и питању статуса Јерусалима.

Само директни преговори свих страна могу допринети да 29. новембар у палестинској историји буде упамћен као „рођендан државе Палестине”. У супротном, то ће бити сан распршен баш онако како су се распршили „авнојевски” снови СФРЈ рођени истог датума 1943. године.