ХРАБРОСТ НА МУКАМА

Влада Србије суочава се, одмерено речено, са монументалним проблемима. Ако влада буде трајала четири године, свака би наредна година мандата могла бити тежа од претходне. Влада ће бити под огромним притиском незапослености, високих камата и ниске стопе инвестиција, сталног погоршавања платног биланса и раста задужености. Буџетски биланс ће бити на тешким искушењима, а инфлаторни притисак перманентан. У том контексту, најава владе Србије да у наредном четворогодишњем мандату неће продавати НИС, ЕПС и Телеком, неочекивани је чин храбрости и самопоуздања.

Скептик опечен искуством, могао би рећи да у најави поменуте одлуке нема храбрости, већ само интереса. У тој равни размишљања, државна предузећа су златне партијске коке. Оне нуде раскошно ухлебљење за партијске кадрове и служе за испомоћ партијским буџетима. Добри обичаји налажу да се ова врста размишљања замрзне бар наредних сто дана, а да се у том периоду добронамерно анализирају елементи и могући ефекти најављене економске политике.

Одлуком да се кључни државни монополи оставе у већинском државном власништву, послато је неколико важних порука – што директних, што дискретних. Српски званичници поручују да ефикасност монопола не зависи од тога да ли су приватни или државни. У том смислу, кључно питање није питање својине, већ кадровске политике, квалитета и професионалности управљачких и контролних структура. Упориште за овакав став може се наћи и на Истоку и на Западу, где успешна државна предузећа нису реткост. Ово се посебно односи на оне робе и услуге (попут снабдевања енергијом, на пример) код којих профит не може бити једини критеријум успешности. Чини се и да је преовладао став по коме би продаја нереструктурисаних државних гиганата данас значила продају испод вредности, и да би тим приходом био сакривен огроман ефективни губитак.

Држава најављује делимичну приватизацију поменутих предузећа докапитализацијом, као најбољим начином прибављања свежег трајног капитала. У том процесу, грађанима Србије би било омогућено да купе акције великих компанија и да из зоне краткорочног хазарда на берзи, или ниских банкарских камата, уђу у зону која нуди добру комбинацију разумне зараде и сигурности. Београдска берза би тако добила "капиталце" који би дошли да ту и остану. Берза тако не би била само транзитна станица за откуп предузећа која после тога нестају са ње. Докапитализација државних предузећа не решава фундаменталне проблеме тржишта капитала, али јесте солидна индиректна помоћ.

Најављена одлука владе да се државни монополи не продају мораће да издржи тест времена. Дневни економски изазови и тегобе, опортунизам партијских интереса, као и упорне критике које ће стизати од једног дела политичке, интелектуалне и економске јавности, гураће у смеру компромитације или промене ове одлуке.

Део критике биће идеолошки и долазиће из такозваног либералног круга стручне јавности који није злонамеран, али не верује држави. Сличне критике треба очекивати и од заинтересованих купаца који ће свој интерес сакрити иза либералне реторике. Овај хор ће певати на ухо грађана Србије и у њима тражити савезнике. Метод је већ успешно тестиран.

Када год струја поскупи, без обзира на релативни ниво цена, крива ће бити држава и неприватизоване државне фирме. Остаће непримећено да је струја у Србији знатно јефтинија него у највећем делу Европе, а банкарске услуге на пример, које обезбеђује приватни сектор, много скупље него у Европи. Србија се тако навикава на идеју да приватни сектор може радити шта пожели, а државни само оно што јавност захтева.

Много озбиљнији изазови долазиће са терена немилосрдне економске свакодневице. Ако држава не буде продала три велика предузећа, она ће се одрећи прихода који су били један од кључних извора досадашњег преживљавања. Има ли држава снаге да гледа у празну буџетску касу или да се суочи са девизном неликвидношћу и кризом, а да не посегне за најлакшим излазом – продајом имовине? Додатна лоша страна овог проблема је да има обичај да се ваља улицама и ствара несношљив социјални и политички притисак.

Ако влада Србије заиста истраје у спровођењу најављене политике, онда ће то значити радикалан заокрет у односу на политику бесциљне куповине времена гурањем проблема " под тепих". То би значило и најаву спремности да Србија живи од онога што заради, а да се не потпомаже продајом имовине. Сваки напор у том правцу треба безрезервно поздравити. Ово би могло значити раскид са погубном економском праксом по којој је Србија продајом имовине држала главу изнад воде, само да би је зарила у песак.