Повратак митинзима

Украјина се враћа митинзима. Поново се улицама Кијева и других градова педесетомилионске државе вију заставе разних боја, исписују пароле, ничу насеља од шатора... После одлуке председника државе Виктора Јушченка да потпише акт о распуштању петог сазива Врховне раде Украјине и врати политички замајац у март прошле (изборне) године, политичка напетост убрзано достиже врхунац.

Председнички указ већ извесно време је "висио" у ваздуху. Поједини украјински медији су још пре неколико дана објавили и фотографију одштампаног папира на којем се видело све – осим Јушченковог потписа. Аналитичари су се утркивали у проценама да ли ће председник наћи снагу за нови компромис или ће направити рез. Сви су потезали исте аргументе, пре свега устав Украјине и прописе који регулишу рад парламента. И сви су их различито тумачили. Резултат: избори су заказани за 27. мај.

У понедељак увече, после консултација шефа државе са председавајућим парламента и фракцијским предводницима, очигледно, више се није имало куд. Према речима Јушченка, указ о распуштању парламента донет је како би се нација "заштитила од напада на уставни поредак Украјине"! Меру је превршило учестало "прелетање" депутата из табора опозиције у редове владајуће "антикризне коалиције" премијера Јануковича. Кажу да су поједини "трансфери" били тешки и по неколико милиона долара...

Решење о распуштању Врховне раде, међутим, не подржава чак 56,9 одсто грађана као ни већина парламентараца који су у знак протеста већ "окупирали" парламентарно здање.

Не треба ни сумњати да је одлука о новом изласку на биралишта за Јушченка прави мач са две оштрице. Председникова Наша Украјина је и на мартовским изборима 2006. проживљавала тешке дане. Ореол неприкосновеног лидера "оранжиста" већ је увелико избледео, а револуционарна икона и бивша премијерка Јулија Тимошенко дефинитивно је одлучила да ствари преузме у сопствене руке. Социјалисти Александра Мороза одавно су променили страну...

Јушченко се у свом свакодневном послу непрекидно налазио стешњен између самовоље Тимошенкове, не увек добронамерних притисака са стране Запада да убрза започете реформе, "савета" из Москве да води рачуна о интересима бивше матице, али и сопствене немоћи да све то повеже у колико-толико функционалну целину. Пре неки месец, на пример, за поједине законске предлоге у парламенту је добијао подршку свега по једног депутата! Да ли ће му нови избори олакшати судбину тешко је предвидети.

Прихватање Јануковича за премијера у августу прошле године било је компромис који је обећавао. Али, за разлику од Јушченка, моћни човек са истока није делио исту рачуницу. Схватио је да може да добије и више. За то му је, међутим, требала двотрећинска већина у парламенту. Са већ обезбеђених 260 депутата опасно се приближио магичној бројци 300 (од 450 колико их укупно има и Врховној ради). А када је и Анатолиј Кинах, бивши премијер и губернатор и лидер Партије индустријалаца (која је до тада деловала у оквиру Наше Украјине), приступио Јануковичу било је јасно да ствари иду погрешним током.

Двадесет седми мај је веома близу, а питање које лебди у ваздуху јесте: ко ће новим изборима добити, а ко изгубити. Према испитивањима јавног мњења, чије резултате треба посматрати, пре свега, кроз призму политичке борбе, маркетинга и привржености испитивача овој или оној струји, највећи добитник требало би да буде Јулија Тимошенко. Она би са својим блоком, како се наводи, могла да освоји и читавих 28 одсто гласова, што је за добрих шест процената више од онога са чиме сада располаже. Партија региона актуелног премијера Виктора Јануковича би, највероватније, остала на своме (32 одсто) као и комунисти Петра Симоненка би задржали садашњу позицију са пет-шест процената поверења бирача.

Највећи губитник би био сам Јушченко. Његов блок Наша Украјина једва да би освојио седам процената гласова (на прошлим изборима 15 одсто). Будућност се не смеши ни социјалистима Александра Мороза. Нико више и не верује да би они могли прећи неопходан цензус од пет процената. Уосталом, "оранжисти" на актуелног председавајућег парламента гледају као на највећег издајника револуције, а јануковичевци само као на савезника из нужде.

Истовремено, атмосфера напетости и неповерења могла би погодовати јачању, такозваних, малих играча којима је чланство у парламенту у марту 2006. измакло "за длаку". Таква је, на пример, Прогресивна социјалистичка партија Наталије Витренко, изузетно агилне даме чије је деловање опасно, на граници националистичког. Празан простор који су направили "јушченковци" и "морозовци" неко ће морати да попуни.