Архитектура у Бетон хали

Импресивна изложба тридесет деветоро чланова Академије архитектуре Србије, прошле године приказана у московском Мањежу и Фиренци а сада у Београду, значајна је из два разлога: као организациони и као стваралачки чин. Прво, као знак колективне воље најбољих и најумнијих наших архитеката, да се у тешком данашњем нашем и европском контексту удруже, како би у архитектури, мајци пластичних уметности, друштву и себи постављали права питања и на њих давали праве одговоре.

Друго, као визуелно сведочанство о њиховом оствареном делу и стваралачкој снази. Својим архитектонским интерпретацијама човекове и друштвене стварности они су, дакле, остали не само на високој равни практичне утилитарне сврхе, већ и на високој равни уметничког остварења. Оба та чина видимо на овој изложби као конструктивну дијалектичку целину.

Изложени пројекти следе Шопенхауерову дефиницију да "архитектура није копија ствари, већ сама ствар; нити лепа представа, већ лепа стварност", стварност кућа које улазе у урбанистичку структуру града, да својом геометријом, формом и изгледом одреде и допуне његову рационалну, али и остваре његову уметничку целину са којом ће сви живети. Па ће кућа и град као шири животни простор и декор својом духовном, емоционалном димензијом бити и врста музеја, са којим је човек у сталном дијалогу.

Доказује то и Београд, предмет ове изложбе. С једне стране Стари град, висински положај тврђаве, с друге нови град, низијски положај, Панонија. Поглед на реке са његових највиших кота када силазимо, и небо на асфалту када ка њима узлазимо. Пројекти његових булевара, авенија и улица, његових четврти, насеља, палата, све то храбри надом, да ће благодарећи овој изложби и њеним ауторима, који су увели у теорију, праксу, етику и естетику архитектуре – да је нека рационална утопија могућа, уз замах практичног стваралачког ума, сарадње науке и уметности.

Упитом где ћемо живети сутра, каква ће рецимо бити подземна, а каква надземна архитектура, да би се за живот ослободила већ умногоме готово одузета површина земље града. И најважније: како успоставити равнотежу између техничке цивилизације која стално напредује и културе која се само развија? Како убрзати и повећати замах и просвећеност, утицати на темељну промену друштвених циљева? Да би човек живео у кући без глади и страха и у свету без ратова – практични одговор знамо: изградњом кућа и градова уместо ракета. Архитектуром која већ широм континента гради оруђа просвећивања, музеје које дневно посећује и по четрдесет хиљада људи. Почетком друкчије историје.