Препреке су велики дар живота

Наташа Драгнић (1965), једна од нових ауторки издавачке куће „Лагуна”, представиће свој роман првенац „Свакога дана, свакога часа”, у београдској књижари „Делфи”, у СКЦ-у, сутра од 13 часова.

Књига је изворно написана на немачком, у „Лагуни” је објављена у преводу Јелене Мићовић, а занимљиво је да је доживела велики успех још пре објављивања, због тога што су права за превод продата у чак 28 земаља.

Наташа Драгнић рођена је у Сплиту, а после студија германистике и романистике, као и магистратуре из књижевности у Загребу, завршила је дипломатску школу у Загребу и Берлину. Од 1994. живи у Ерлангену и предаје немачки за странце, француски, енглески и хрватски.

Прича романа „Свакога дана, свакога часа” почиње шездесетих година у Макарској, дечјом љубављу Доре и Луке, који касније бивају раздвојени, да би се срели као остварени уметници, у Паризу, после шеснаест година. Међутим, живот им и даље приређује изненађења…

Роман сте написали на немачком, језици су ваша специјалност и професија. Колико сте преко различитих језика усвојили дух савремене европске културе, а ево, и ваша књига добро је примљена у толико земаља?

Сваки је језик не само средство комуникације него и начин мишљења: другачије се размишља на енглеском него на француском или немачком. На што више језика мислимо, то постајемо флексибилнији и толерантнији. То је мени лично чак и важније од саме културе и начина живљења, то је лакше прихватити или чак и усвојити. Представљајући књигу у разним земљама открила сам многе прекрасне ствари о Европи и ономе што је чини Европом – али још више о себи самој. Велика је разлика, наравно, живети у Сплиту или у Ерлангену, малом градићу покрај Нирнберга. И то не само због присуства, односно одсуства мора.

Колико у вашем роману има аутобиографског?

Самих чињеница веома мало – па ипак је роман пун мене, мојих осећаја, мишљења, доживљаја, сећања, знања, искуства, жеља, маштања. Има ме у сваком лику и свакој речи. Ја спадам у ону врсту писаца који сто посто дају себе у својим делима, али без тога да заправо пишу о себи.

Рођени сте у Сплиту, на који начин сада видите шири простор Балкана?

Скоро двадесет година живим срећна и задовољна у Немачкој. У Сплиту сам често, најмање два пута годишње, цело лето проводим тамо. Оно што примећујем и што мислим да нажалост важи и за друге Балканске земље јесте, благо речено, склоност, да не кажем опседнутост, живота у прошлости, која одређује и садашњост и будућност. Прошлост једне регије је као и прошлост једне особе: треба се с њом суочити, одрадити је, научити лекцију, опростити – и то за властито добро, ставити тачку и кренути даље, паметније и мудрије. На томе се мора радити, то се не дешава само од себе, то изискује велики напор и вољу. Било би прекрасно када би и Балкан уложио своју енергију у такав процес. Мислим да само онда има шансе за богат и плодоносан живот за који има све предуслове.
 
Прва љубав из младости наставља се и касније у животу ваших ликова, али сви пролазе кроз велике препреке. У чему је значај тих препрека?

Препреке су велики дар живота јер само уз њих можемо расти и кретати се напред. Или не. Али то је онда наш избор. Било би дивно када бисмо препрекама прилазили с много љубави и захвалности, јер нам одају тајне о нама самима, истине које обично не желимо ни да чујемо, а камоли да прихватимо. Зато најчешће увек наилазимо на исте препреке само јачег интензитета... И тако све док нас не обори, на овај или онај начин, и док не научимо. То је као и у причи једне регије, била она Балкан или Блиски исток.

Љубав, као реалност и књижевна тема данас пролази кроз велике трансформације, и полови, женски и мушки, пролазе кроз исто. Шта мислите о томе?

Љубав има различита значења, а у зависности од теме, људи је – и као реч и као појам – користе на различите начине. То се мења и пролази кроз друштвене и историјске трансформације. За мене је љубав првенствено осећај и то изузетно интиман. То се не мења. Љубав је исконска потреба и жудња сваког човека, сваке доби и пола. Новорођенче може умрети због недостатка љубави, као и због недостатка хране или течности. Одрасли науче да преживе без ње – али само да преживе. Знам да то звучи испразно и истрошено, али свеједно је истинито: љубав је лек и решење за све проблеме. То је тако једноставно, али није лако. Око љубави се треба трудити, треба се о њој бринути као о најосетљивијој и најзахтевнијој биљци, не знам да ли је то можда орхидеја – флора ми није јача страна. И то свакога дана, свакога часа.

Да ли вам прија што вас упоређују са Аном Гавалдом и Дејвидом Николсом?

Обожавам Ану Гавалду! Коме не би било драго да га упоређују с бестселер ауторима. Иако заправо не видим никакве везе или сличности, то је једна оријентација за читатеље, по принципу: ако вам се свиђа оно, онда ће вам се свидети и ово. Што и не мора да буде. Мени је наравно најважније да се мој роман чита с ужитком и одушевљењем – о другоме не размишљам.