Prepreke su veliki dar života

Nataša Dragnić (1965), jedna od novih autorki izdavačke kuće „Laguna”, predstaviće svoj roman prvenac „Svakoga dana, svakoga časa”, u beogradskoj knjižari „Delfi”, u SKC-u, sutra od 13 časova.

Knjiga je izvorno napisana na nemačkom, u „Laguni” je objavljena u prevodu Jelene Mićović, a zanimljivo je da je doživela veliki uspeh još pre objavljivanja, zbog toga što su prava za prevod prodata u čak 28 zemalja.

Nataša Dragnić rođena je u Splitu, a posle studija germanistike i romanistike, kao i magistrature iz književnosti u Zagrebu, završila je diplomatsku školu u Zagrebu i Berlinu. Od 1994. živi u Erlangenu i predaje nemački za strance, francuski, engleski i hrvatski.

Priča romana „Svakoga dana, svakoga časa” počinje šezdesetih godina u Makarskoj, dečjom ljubavlju Dore i Luke, koji kasnije bivaju razdvojeni, da bi se sreli kao ostvareni umetnici, u Parizu, posle šesnaest godina. Međutim, život im i dalje priređuje iznenađenja…

Roman ste napisali na nemačkom, jezici su vaša specijalnost i profesija. Koliko ste preko različitih jezika usvojili duh savremene evropske kulture, a evo, i vaša knjiga dobro je primljena u toliko zemalja?

Svaki je jezik ne samo sredstvo komunikacije nego i način mišljenja: drugačije se razmišlja na engleskom nego na francuskom ili nemačkom. Na što više jezika mislimo, to postajemo fleksibilniji i tolerantniji. To je meni lično čak i važnije od same kulture i načina življenja, to je lakše prihvatiti ili čak i usvojiti. Predstavljajući knjigu u raznim zemljama otkrila sam mnoge prekrasne stvari o Evropi i onome što je čini Evropom – ali još više o sebi samoj. Velika je razlika, naravno, živeti u Splitu ili u Erlangenu, malom gradiću pokraj Nirnberga. I to ne samo zbog prisustva, odnosno odsustva mora.

Koliko u vašem romanu ima autobiografskog?

Samih činjenica veoma malo – pa ipak je roman pun mene, mojih osećaja, mišljenja, doživljaja, sećanja, znanja, iskustva, želja, maštanja. Ima me u svakom liku i svakoj reči. Ja spadam u onu vrstu pisaca koji sto posto daju sebe u svojim delima, ali bez toga da zapravo pišu o sebi.

Rođeni ste u Splitu, na koji način sada vidite širi prostor Balkana?

Skoro dvadeset godina živim srećna i zadovoljna u Nemačkoj. U Splitu sam često, najmanje dva puta godišnje, celo leto provodim tamo. Ono što primećujem i što mislim da nažalost važi i za druge Balkanske zemlje jeste, blago rečeno, sklonost, da ne kažem opsednutost, života u prošlosti, koja određuje i sadašnjost i budućnost. Prošlost jedne regije je kao i prošlost jedne osobe: treba se s njom suočiti, odraditi je, naučiti lekciju, oprostiti – i to za vlastito dobro, staviti tačku i krenuti dalje, pametnije i mudrije. Na tome se mora raditi, to se ne dešava samo od sebe, to iziskuje veliki napor i volju. Bilo bi prekrasno kada bi i Balkan uložio svoju energiju u takav proces. Mislim da samo onda ima šanse za bogat i plodonosan život za koji ima sve preduslove.
 
Prva ljubav iz mladosti nastavlja se i kasnije u životu vaših likova, ali svi prolaze kroz velike prepreke. U čemu je značaj tih prepreka?

Prepreke su veliki dar života jer samo uz njih možemo rasti i kretati se napred. Ili ne. Ali to je onda naš izbor. Bilo bi divno kada bismo preprekama prilazili s mnogo ljubavi i zahvalnosti, jer nam odaju tajne o nama samima, istine koje obično ne želimo ni da čujemo, a kamoli da prihvatimo. Zato najčešće uvek nailazimo na iste prepreke samo jačeg intenziteta... I tako sve dok nas ne obori, na ovaj ili onaj način, i dok ne naučimo. To je kao i u priči jedne regije, bila ona Balkan ili Bliski istok.

Ljubav, kao realnost i književna tema danas prolazi kroz velike transformacije, i polovi, ženski i muški, prolaze kroz isto. Šta mislite o tome?

Ljubav ima različita značenja, a u zavisnosti od teme, ljudi je – i kao reč i kao pojam – koriste na različite načine. To se menja i prolazi kroz društvene i istorijske transformacije. Za mene je ljubav prvenstveno osećaj i to izuzetno intiman. To se ne menja. Ljubav je iskonska potreba i žudnja svakog čoveka, svake dobi i pola. Novorođenče može umreti zbog nedostatka ljubavi, kao i zbog nedostatka hrane ili tečnosti. Odrasli nauče da prežive bez nje – ali samo da prežive. Znam da to zvuči isprazno i istrošeno, ali svejedno je istinito: ljubav je lek i rešenje za sve probleme. To je tako jednostavno, ali nije lako. Oko ljubavi se treba truditi, treba se o njoj brinuti kao o najosetljivijoj i najzahtevnijoj biljci, ne znam da li je to možda orhideja – flora mi nije jača strana. I to svakoga dana, svakoga časa.

Da li vam prija što vas upoređuju sa Anom Gavaldom i Dejvidom Nikolsom?

Obožavam Anu Gavaldu! Kome ne bi bilo drago da ga upoređuju s bestseler autorima. Iako zapravo ne vidim nikakve veze ili sličnosti, to je jedna orijentacija za čitatelje, po principu: ako vam se sviđa ono, onda će vam se svideti i ovo. Što i ne mora da bude. Meni je naravno najvažnije da se moj roman čita s užitkom i oduševljenjem – o drugome ne razmišljam.