Понедељак, 06.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Срби не прихватају независност

Срби не прихватају независност
Чекају одлуку СБ УН: Срби у Гораждевцу (архивски снимак) (Фото А. Павловић)

Косовска Митровица – Неизвесност и страх који осам година муче Србе на територији јужне покрајине, постали су још тежи у ишчекивању седнице Савета безбедности о статусу Космета. Из разговора са Србима који живе на северу Косова, као и оним који су у централном делу и у Метохији, јасно је да се сви надају неком чуду, које виде у стављању вета на седници у Њујорку.
Срби на северу територије који признају да су, колико-толико у бољој позицији у односу на Србе јужно од Ибра, кажу да им не улива поверење план Мартија Ахтисарија и надзирана независност под Европском унијом. Тим пре што неки од њих ни до сада нису могли да се врате на своја огњишта, над којима је "будно мотрило" 20.000 добро опремљених војника северноатлантског савеза, више од 10.000 међународних полицајаца, више од 7.000 припадника Косовске полиције.

Зоран Влашковић, из Косовске Митровице, убеђен је, као и многи, да од независности неће бити ништа и не планира селидбу, а његово мишљење дели и Слободан Брановић, који и сада живи у Лепосавићу у ком је провео цео живот. Житељи централног Косова кажу да има и оних који су у страху продали своју земљу и имања. Пример је Чаглавица, до рата чисто српска средина са 350 домаћинстава, коју сада насељавају и Албанци (продато је више од 30 кућа). Приштина се "повезала" са Чаглавицом, с обзиром на то да су Албанци покуповали управо имања и куће који се налазе дуж пута.

Стојан Јовановић из Грачанице каже: – Борићемо се да останемо овде. На који начин, о томе ћемо размишљати тог дана, уколико западни моћници дозволе стварање нове албанске државе, будуће велике Албаније. Тачно је да људи одлазе и да они сељани који су живели искључиво у селу имају сада куће у Крагујевцу, Краљеву, Београду.

Јовановић је уверен да ће Русија и Кина уложити вето, али и да ће се Запад, како каже, дозвати памети, како би се изнашло решење које ће задовољити обе стране.

– Независност би значила и завршетак етничког чишћења Срба – подсећа Јовановић.

У централном Косову народ је још под утиском стравичног страдања српских жетелаца у Старом Грацку 1999. године, затим убиства двоје Срба на изласку из села, а још нису ожалили ни двојицу Срба које је "терористичка рука убила на путу ка Штрпцу". Боривоје Вигњевић каже да око 1.000 Срба ових дана живи у страху и у потпуној изолацији. Народ се слабије креће и ишчекују се извештаји са седнице Савета безбедности у Њујорку и сви се надају неком чуду. Иако се, вели Вигњевић, народ константно притиска причом о независности и насиљу, ипак, надамо се да до тога неће доћи.

– Па зар у протеклих осам година нисмо били надзирани од Унмика, Кфора, Косовске полиције. Осећам и ја, као и моји житељи као да живимо у некој независној држави стално у страху, без икаквих гаранција за неко боље сутра. Шта да Србин тражи у независној држави када је, још колико јуче, у самом Липљану у северном делу града нападнут човек у својој кући.

У изолованом Гораждевцу превладава мишљење да "нема отпора, већ колективно исељење". Иселиће се, каже Радојко Дунић, житељ Гораждевца, једне од највећих српских енклава на Космету, Срби из самог Гораждевца, Белог Поља, Љевоше, Сиге и Брестовика. Идемо, вели Дунић, нема никакве шансе да 1.800 Срба у пећкој општини, колико их је од рата на овамо, опстане, и овако не можемо да живимо, а не у некаквој независној држави. За ових осам година много смо претрпели и једва сачували живу главу.

– Ми већ имамо путању куда ћемо колективно кренути – говори Дунић, подсећајући да има и оних 1–2 одсто Срба који "једва чекају да живе у независној албанској држави".

За разлику од њега Србин Звонко Лазић, из повратничког села Кош у општини Исток, у којем има око 100 повратничких душа, од којих је двадесеторо деце, вели да народ иако у страху неће ни да помисли да би поново могао да оде са кућног прага.

– Немојте ме ни питати шта би могло да се догоди. Овде за сада живимо добро, немамо проблема, окренути смо Осојану у које се вратило још 2001. године више од 400 Срба. Нећу ни да изговорим реч независност – категоричан је Лазић, који са родитељима, супругом и двоје малолетне деце живи на свом прадедовском огњишту и више нема намеру да одатле крене.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.