Нежна писма Бранка Ћопића

Суботица – О великима никада није довољно речено, чак ни када су у питању њихове слабости.

"Зашто сте ми мили и драги иако Вас једва познајем? Верујте, не знам. Осјећам само да смо по свему блиски једно другом. Да Вас и видим чешће, знам да бих Вас волио дискретно, на дистанцу, с много топлине и поштовања. Жељно чекам гласа од Вас и љубим Вашу сјенку", написао је Бранко Ћопић 15. фебруара 1967. године у писму Маријани Бабић. На крају нежног писма додао је и П. С. "Писмо, наравно, одмах уништите!"

Писма, срећом, нису уништена, ни ово, ни она која је учитељици Маријани велики писац слао током 1967. и 1968. године. Маријана Бабић сада има 75 година и са својом породицом живи у Дубровнику, али четири писма које је добила од Ћопића данас су у рукама Владимира Куљаче, публицисте из Ловћенца.

Нежна писма у његове руке доспела су док је у Дубровнику покушавао да одгонетне тајну једне друге љубавне везе. Наиме, седамдесетих година прошлог века често је боравио у Дубровнику у намери да пронађе жену због које је његов отац Петар, тада начелник ЈНА, напустио тај диван морски град и преселио се у Војводину. Закаснио је. Након пресељења његовог оца, она је заувек отишла у Америку, али уместо ње Владимир Куљача упознао је њену рођену сестру Маријану Бабић. У пријатељству које су развили, Маријана је Владимиру поверила и своју младалачку, платонску романсу са великим писцем и поклонила му четири његова писма.

– Било је више писама, али Маријана је ова одабрала да ми да. Вероватно их је сматрала најмање индискретним, шали се Владимир који се пре неколико месеци чуо са Маријаном. Поменуо јој је могућност  да објави писма која говоре о међусобним симпатијама између ње и Бранка Ћопића, на што је она пристала. "Бранко је једна од мојих највећих успомена, али то није разлог да не буду културна баштина и будућих нараштаја", рекла је.

Бранка Ћопића је млада учитељица Маријана упознала маја 1963. године на слаповима Крке, куда је водила своје одељење. Једне вечери у ресторану за столом седео је Ћопић. Владимир преноси Маријанина сећања како је тада на салвети написала неколико Крклецових стихова и дала Ћопићу, задиркујући га како то исто раде и песници – на салвети напишу стихове мислећи да то "пали" код сваке жене.

Писац који је тада имао четрдесет осам година се збунио, а збуњеност је појачана када је Маријана одлучила да устане и одрецитује његову песму "Гроб у житу". Судбина их је поново саставила три године касније на Тјентишту, где је Маријана опет водила школску екскурзију, а Ћопић био тамо са Скендером Куленовићем и екипом Телевизије Београд. Маријана прича како су га сви чекали целог дана да крену назад за Београд, али да Ћопић није хтео да крене док се он и Маријана не поздраве.

Након тога у Дубровник је стигло и прво писмо, 13. јуна 1966. године, насловљено са "Драга другарице Маријана".

"Очекивао сам да ћу Вас видјети оно јутро кад сам полазио с Тјентишта, па Вас није било. Тако и отпутовах, а да се не поздрависмо. Било ми је због тога истински жао. Жао ми је и данас.

Одавно се нисам сусрео с једним тако осјећајним и драгим читаоцем. То бих Вам био рекао и усмено да ту није био присутан Ваш муж, а овако – ни мужеви ни жене, нажалост, не показују много разумијевања за комплименте упућене њиховим брачним друговима. Сасвим разумљиво. Да сам на мјесту Вашег мужа, ја бих сваком Вашем обожаваоцу излио читав градски водовод на главу да га расхладим", написао је Ћопић. И поручио Маријани да, ако жели да му пише, нека то чини на адресу Удружења књижевника у Француској 7. Писмо завршава речима: "Поздравља Вас више него срдачно Ваш Бранко Ћопић".