Успешно се рвемо са проблемима

Како рече Душко Радовић, онога тренутка када приметимо да студенти почну да личе на нас, своје професоре, ми почнемо да их тучемо, шале се готово у исти дах Милутин Драгојловић и Чедомир Васић негде на средини разговора за „Политику”, уприличеног у време прославе седам и по деценија Факултета ликовне уметности (ФЛУ) у Београду.

И један и други били су студенти овог факултета потом и професори. Обојица се, истовремено, активно „друже” са данашњим академцима – декан Милутин Драгојловић предаје сликарске технологије, а професор Чедомир Васић сликање и цртање.

Од времена оснивања, преко „њиховог времена” до данас, ова установа, референтна за област ликовне уметности на простору готово целог региона, прешла је дуг пут. Данас се, као и већина, рве са проблемима.

– Промене у друштву утичу на рад факултета. У односу на време које памтим као студент, а факултет сам уписао почетком седамдесетих, нисам задовољан стањем у којем радимо. Улажемо велики труд како бисмо све што се некада подразумевало у данашње време успели да обезбедимо студентима. Материјално је све отишло низбрдо. Радећи лети могао сам да зарадим за три или четири пута на иностране изложбе и да тамо останем и по две недeље. Није било значајније поставке коју нисам посетио. Генерације младих људи којима ми предајемо, осим преко студентске размене, за такву врсту контакта са уметничким делима немају прилику. Чак ни оно што имамо у земљи не могу да виде, јер наша два најзначајнија музеја нису отворена – прича Драгојловић и истиче одржавање зграда које користи факултет као тренутни горући проблем.

– Нису сви одсеци на једном месту. Једна од зграда које користимо је нова, остале су делимично обновљене, мада им је потребно још доста улагања. Јер, једној су пропали подови, тону темељи а друга нема ни прозоре ни врата, у такозваној је сивој фази још од краја осамдесетих. Пара за детаљно сређивање нема па крпимо колико можемо. Током ове године успели смо да у здању где је графички одсек уведемо грејање.

И поред свега, како обојица кажу, сваке године појави се неколико изузетно квалитетних младих уметника. Некада таква буде и цела генерација. Оно што примећују јесте недостатак жеље и воље да на факултету и остану, да се наметну као будући наставни кадар. Једноставно, време у којем се живи диктира другачија правила, чак и у погледу односа према процесу стицања знања. Већина би све хтела инстант – одмах, ако може преко интернета.

– Иако је лако доступан, интернет није адекватан извор информација, јер у врло сведеном облику представља уметничка дела која су једна врста образовне литературе за наше студенте. Површност накнадно утиче на квалитет. Само на основу детаљног познавања стварног дела и сусрета са њим они после могу да граде свој израз. Квалитетно водити наставу у том сегменту, у данашње време убрзаности и беспарице, врло је напорно. Како је декан Драгојловић приметио, многе и не занима да заиста науче занат. Са друге стране, њима се заиста пружа све што је данас савремено у свету уметности. Факултет је, када су нови медији изражавања у питању, веома отворен, за то постоје и нове класе. То је нужност. Финансије су оно што тај рад ограничава, јер је нова технологија скупа, па је таква делатност на факултету подстакнута индивидуалним напорима наставника и студената, објашњава Васић и додаје:

– То има и својих добрих страна. Студенти онда морају врло пажљиво да прођу кроз традиционалне визуелне медије и ликовна средства. Што се у време виртуелног сликарства показује као нужно за рад у новим технологијама. Разумевање слике, до којег се долази од почетка, од наношења препаратуре на подлогу па до грађења најсложенијих светова, неопходно је за рад, који у дигиталном свету чине рецимо пиксели. Наша установа увек се трудила да одржи равнотежу између традиције и савремености.  

Осврћући се на износ средстава који се у нашој земљи издвајају за област образовања и културе а који ову установу погађа, што директно што индиректно, Драгојловић и Васић оцењују да би и једно и друго министарство требало више да сарађују када је образовање будућих културних посленика Србије у питању.

– Поражавајуће је да је само шест одсто наших становника факултетски образовано. Али, још је више поражавајуће да држава не може ни тих шест процената боље да финансира – сматра Драгојловић.  

Васић је поручио следеће:

– Министарство науке, које подржава оно што се дешава на другим факултетима, било би у обавези да више води рачуна о подмлатку културних стваралаца. Било кроз стипендије или нешто друго. Улога државе је врло важна на овим пољима. Постотак који се за то одваја је смешан за земљу која има озбиљне амбиције. Ако их има. Ако нема, онда ништа.