Геостратешко рвање у блату

Иако је минулих дана на министарском састанку Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) у Даблину усвојен споразум у којем се реафирмише „визија слободне, демократске, заједничке и недељиве евроатлантске и евроазијске безбедносне заједнице, која се протеже од Ванкувера до Владивостока”, Запад и Исток се и даље рву у истом деценијском геостратешком блату.

Када се погледају међусобне оптужбе о кршењу људских права, Сједињене Америчке Државе и Руска Федерација, чини се, нису у реторици много одмакле од хладноратовске реторике. Штавише, у међусобним оптужбама укључена је и Европска унија, која се нашла на контраудару Москве тако да је овонедељни сукоб титана био на неколико фронтова.

Најпре је амерички Сенат усвојио такозвани Закон Магнитски којим се по први пут нормализују трговинске везе са Русијом али се истим актом и забрањује улазак у САД руским функционерима који, према оцени Американаца, крше људска права.

На црној листи Вашингтона су се нашли они који су наводно умешани у смрт руског адвоката Сергеја Магнитског, који је 2008. ухапшен под оптужбом за утају пореза непосредно пошто је оптужио полицијске истражитеље за пореску превару од 230 милиона долара.

Умро је у притвору 2009. у Москви, а истрага је показала да је био болестан а да није добио одговарајуће лечење. „Закон Магнитски” је значајан јер, уколико га потпише председник Барак Обама, моћи ће да се примени и на друге Русе за које се у САД сматра да крше људска права.

Вашингтон није дуго чекао на одговор тако да је приликом сусрета у Даблину америчкој шефици дипломатије Хилари Клинтон њен руски колега Сергеј Лавров одмах најавио да ће Американцима који су прекршили људска права бити забрањен улазак у Русију. Из руске Думе депутати су већ истакли да недобијање руске виза могу да очекују амерички званичници оптужени за кршење права у Авганистану, Ираку...

Клинтонова је на то узвратила упозоравајући у Даблину на, како је рекла, нове покушаје репресивних влада да „ресовјетизују” већи део источне Европе и централне Азије.

Очигледно циљајући Москву, она је указала и на „нови талас репресивних тактика и закона чији циљ је да се криминализују амерички напори на пољу људских права”, истичући „све значајније смањење слобода грађана Русије, Белорусије, Туркменистана и других земаља насталих распадом СССР ”.

Препуцавање на високом нивоу се поново свело на то да у геостратешкој борби Американци Русију виде као „непријатеља” број један који жели да их ослаби, као и да исто осећају Руси према Американцима. Овог пута у то је укључена и ЕУ, коју после њених критика гоњења опозиционара, Москва критикује због погоршања  људских права.

Иако је очигледно да све три стране међусобне критике користе зарад спољнополитичких циљева, чињеница је и да у оптужбама на рачун све три стране – САД, Русије и ЕУ – и те како има истине. Не може се порећи истинитост у оптужбама да су Американци кршили или и даље крше људска права у затвору Гвантанамо беј на Куби, потом у Авганистану, Ираку, као и у убиствима у Пакистану и Јемену коришћењем беспилотних летелица.

Иако руски премијер Дмитриј Медведев, којег је Запад очајнички желео да види као особу која ће за време свог председниковања покренути реформе, тврди супротно, не може се порећи да је руска власт ове године донела законе који ограничавају цивилно друштво

Затворска казна за чланице панк групе „Пуси рајот”, потом обавезивање организација и новинара који се финансирају из иностранства да се региструју као „страни агенти”, као и ограничавање слобода на интернету и права на јавне протесте, не може се рећи да су примери поштовања људских права, међу којима је и право на критику власти.

Не може се порећи ни истина у руским оптужбама на рачун ЕУ: о томе да је Европска комисија водила благу истрагу о недемократским реформама у Мађарској, да Ирска и Чешка нису потписнице конвенције о забрани дечје проституције, дечје порнографије и продаје деце, потом да Француска учествује у дискриминацији Рома, као и да широм ЕУ јачају антиимигрантска осећања али и да се толеришу неонацистички покрети.

Упркос свим тим истинама, прашина која се подигла око људских права неће, према свему судећи, довести до проблема у економској сарадњи три стране. Препуцавање око људских права све више личи на рвање у блату у којем је свака страна запрљана и нема превише воље да се опере.

То најбоље доказује чињеница да њихова „посвећеност људским правима” у Даблину није резултирала да свих 57 чланица ОЕБС-а постигну сагласност о документу који се односи на људска права. Слобода медија, расизам и ксенофобија биле су превише шкакљиве теме да титани постигну неопходни консензус.