Живот је најузбудљивије позориште

Имао сам добру сезону и као круна тог рада дошла је награда „Петар Банићевић” која ми много значи. Посебно јер носи име глумца који је својим радом, талентом и сензибилитетом обележио једно време. Нисам имао част да играм са Банићевићем, али сам гледао велики број његових представа..., каже глумац Ненад Стојменовић, овогодишњи добитник награде „Петар Банићевић”, признања које је установило и додељује Народно позориште у Београду, а које ће му бити уручено у петак, 14 децембра на сцени „Раша Плаовић”, после представе „Важно је звати се Ернест”.

Ненаду Стојменовићу је награда „Петар Банићевић” припала једногласном одлуком жирија за две улоге: Шатова у драми „Зли дуси” Ф. М. Достојевског у режији Тање Мандић Ригонат и Џона Вортинга у представи „Важно је звати се Ернест” Оскара Вајлда у режији Николе Завишића.

– У питању су две жанровски и стилски различите улоге, што је велика срећа за глумца. Представа „Важно је звати се Ернест” је нешто што ми се није десило у позоришту у смислу стила, сензибилитета, специфичног печата редитеља Николе Завишића. Све се поклопило: ентузијазам комплетне екипе, енергија, поигравање идентитетом, бритки хумор, истраживачко позориште. Неко ће рећи да је реч о модерном театру, неко да је само изоштрено, врло занимљиво сценско читање. Људи воле ову представу, препознају нашу енергију. Опет, када је у питању сведена, оштра, софистицирана драма „Зли дуси”, казали су ми хроничари националног театра да је баш лик Шатова, у своје време играо управо Банићевић. Заиста лепа коинциденција – прича Стојменовић.

Поменуто признање „Петар Банићевић” установљено је прошле године, а додељује се младом глумцу-глумици доби до 35 година који се уметнички истакао, у Стојменовићевом случају, у периоду између 1. новембра 2011. и 31. октобра 2012. године и исказао висок професионализам у послу и односу према Народном позоришту у Београду.

Ненад Стојменовић је дипломирао глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи Биљане Машић, а стални члан националног театра постао је 2001. године. Те године постао је и први лауреат награда „Стојан Дечермић”. Стојменовић је, сећамо се, био први српски глумац који је пре десетак година глумио у хрватским серијама и играо фудбал на загребачком „Максимиру”, као Огњен у серији „Љубав у залеђу”. Нешто касније популарност је стекао телевизијском серијом „М(ј)ешовит брак”. После тога искључиво се посветио раду у матичном националном театру. Резултат тога су запажене улоге: Јусуф („Дервиш и смрт”), Креонт, Јокастин брат („Цар Едип”), Ромео („Ромео и Јулија”), Дионис („Баханткиње”), Аскер Суљо („Хасанагиница”)...

– Различите фазе глумачког рада донеле су ми различите ствари. У једном тренутку сам много снимао, па су ме људи најчешће везивали за телевизију, али то је период иза мене. Већ дуго, искључиво радим у матичном Народном позоришту у Београду и готово једино на својој сцени. Импонује ми што сам у овом ансамблу од своје 22 године, односно 11 сезона. У том периоду сам имао прилику да радим различите ствари, и овом наградом, интимно, заокружујем једну фазу и прелазим у зрело доба. У протеклом периоду радио сам одличне комаде, сарађивао са врхунским редитељима, сјајним колегама глумцима. Не знам да ли бих имао прилику да тако радим на некој другој сцени зато се осећам привилегованим што сам у овом тиму – каже Стојменовић и додаје:

– Оно што ми се буде дешавало у будућности препустићу случају, ако неке ствари треба да се десе оне ће се и догодити. У том смислу сам миран. Мислим да мој глумачки пут иде својим током невезано од мене. Никада се нисам трудио да утичем на њега. Дружим се са људима који су ми блиски од детињства, које познајем целог живота. Никада нисам утицао на то да ли ћу играти неку улогу. У овом тренутку као човек и као глумац имам своје приватне планове.

Ненад Стојменовић је глумац посебног, префињеног сензибилитета. Освојио нас је својом скромношћу, једноставношћу, посвећеношћу породици.

– Не сматрам себе популарним глумцем већ дуже време. Не експонирам се у смислу медијске популарности. Одлучио сам се за позоришни, аскетски пут. Нема ме на телевизији, у медијима, не снимам рекламе... Бавим се својом породицом. Такав сам човек, једноставно нисам предодређен за такву врсту медијске експонираности. Сматрам да не пливам у тим водама довољно добро. Желим да се и даље глумом бавим истраживачки, на прави начин који ће задовољити моје афинитете. Мислим да је време показало да је сам живот најузбудљивије позориште – напомиње Стојменовић.