Ракија као београдски сувенир

Када средином децембра на „Ракија фесту” буде проглашено најбоље ликовно графичко решење за етикету флаше дуњеваче, Београд ће употпунити сувенирску понуду. Гости престонице моћи ће да од идуће године купе боцу овог жестоког пића, која ће се сврстати међу сувенире главног града. И док произвођачи поздрављају ову идеју, стручњаци је оспоравају.

Одлука да ова ракија буде једна од успомена из Београда у начелу је добра, сматра Драган Ђурић, председник Групације произвођача ракије при Удружењу пољопривреде и прехрамбене индустрије Привредне коморе Београда. Он се нада да ће тако бити дат подстрек државним институцијама да поведу пажњу о произвођачима ракије и упозорава да, осим етикете, треба водити рачуна и о ономе што ће бити у флаши.

– То би морала да буде акција у којој ће се консултовати компетентни произвођачи. Тиме ће се дати допринос да се ракија афирмише као препознатљиво српско национално пиће, за шта се ми залажемо – објашњава Ђурић.

Опаску да дуњабаш и није карактеристична за Београд, јер се чини да у престоници више расте неко друго воће попут кајсије или шљиве, он демантује.

– Шљивовица јесте и даље доминантна, али се у последње време у Београду развила производња свих других врста ракије – каже Ђурић.

Што се тиче онога што ће бити у флаши, Бранко Нешић, власник „Ракија бара” и директор „Ракија феста”, каже да ће одабрана етикета бити на боци произвођача ракије из Сопота.

– Он је одабран на основу наших устаљених истраживања квалитета ракије у продавницама и на основу консултација са стручњацима. Услов за победника био је да прави ракију од свог воћа и да има годишњу производњу од 10.000 до 15.000 литара. Милан Донић, којег смо одабрали, прави ракију од сопствених дуња, Београђанин је, пољопривредни је инжењер и млад човек – каже Нешић.

Иницијатива за овај избор потекла је, додаје он, из искуства „Ракија бара” о томе шта странци купују као сувенир из Београда.

– Ми зовемо туристе у ноћни живот и гастрономска уживања, а у тој понуди ракија је незаобилазна. Дуњевача, ако гледамо стриктно, није карактеристична ни за Србију а камоли за престоницу, али смо је одабрали пре свега зато што је вредан поклон – каже Нешић.

Идеја да дуњевача буде сувенир Београда потпуно је погрешна, сматра Нинослав Никићевић, професор на Пољопривредном факултету у Београду.

Овај универзитетски предавач, једини у свету који је докторирао на ароматичним материјама шљиве пожегаче и ракије произведене од истоимене сорте, истиче да је „ружно да симбол главног града Србије  буде било које јако алкохолно пиће”, али ако су неки одлучили да буде воћна ракија, онда би то морала бити „искључиво српска шљивова препеченица”.

– То је наше национално јако алкохолно пиће, по којем нас зна цео свет. Иза ове препеченице или уз њу су чувени француски коњак и легендарни шкотски „малт” виски – истиче Никићевић.

--------------------------------------------------------------------

Српски произвођачи међународно признати

У Београду има неколико произвођача дуњеваче, каже Нинослав Никићевић, али напомиње да је квалитет ове ракије у београдским ресторанима, уз неколико часних изузетака – „очајан”.

– Све су то безличне, нискоквалитетне, нашминкане, прављене ракије. Ако би се њихов квалитет оцењивао од један до десет, једва би добиле два и по – упозорава наш саговорник.

Непоштени произвођачи додају у дуњевачу и до 10% шећера, а користе и вештачке ароме чији је рок трајања често истекао, као и карамел, глицерин, додатак екстракта храстовине и друге „састојке”.

– Поштеном производњом, без додавања шећера или рафинисаног етанола, од 100 килограма плодова може се добити 4–5 литара 45% јаке ракије дуњеваче. За литар јачине 42% треба око 15 килограма плодова дуње сорте „лесковачка” – каже Никићевић.

Светски шампиони у производњи ове ракије, одаје нам професор, јесу брачни пар Мирослав и Драгица Циврић из Мокрина. Они су 2009. на међународном оцењивању квалитета јаких алкохолних пића у Љубљани, у оштрој конкуренцији, освојили ово ласкаво признање.

----------------------------------------------------------------------- 

АНКЕТА: ТРЕБА ЛИ ДУЊЕВАЧА ДА БУДЕ СУВЕНИР БЕОГРАДА?

Никола Димитријевић, председник Општег удружења угоститеља Београда и власник ресторана „Франш”:

Нисам за то. Било би много боље да сувенир буде нешто што асоцира на живот – храна или воће – него алкохол.

Жарко Ратковић, директор Угоститељског предузећа „Вишњица”:

То је добра идеја, јер је дуњевача прихваћена као врстан производи најпродаванија је ракија у ресторанима. Популарна је, то је квалитетан, модеран и атрактиван продукт о којем гости и потрошачи имају добро мишљење.

Зоран Љ. Николић, новинар и писац, аутор многих књига о Београду:

Васколика београдска култура рођена је у кафани. Да ли су то били вински подруми у Карађорђевој, Скадарлија или безброј предивних земунских биртија, логично је да се Београд препознаје и по једном тако деликатном пићу као што је дуњевача. Човек који најбоље зна историју Београда из доба неолита, кустос музеја у Винчи Драган Јанковић Лепи, мој је велики пријатељ и најбољи произвођач ракије међу кустосима, а иначе не пије. То ми само потврђује сазнања да је ракија и духовни и материјални бренд овог града.

------------------------------------------------------------------------

Од поштанског сандучета до опанка

Међу званичним београдским сувенирима до сада су били разни предмети: старо поштанско сандуче постављено на неколико престоничких локација, канделабри из Скадарлије, ешарпе са осликаним Храмом Светог Саве, али и разгледнице, магнети, привесци, фигуре, мајице, шоље... Што се ових ситнијих предмета тиче, најчешћи мотиви на њима су Београдски победник, Храм Светог Саве, Београдска тврђава, Авалски торањ, кула Гардош и Саборна црква. Међу сувенирима су се нашли и предмети својствени за унутрашњост Србије, као што су опанци, чутурице, заставе...