Ребека: Представа ван садашњег времена

Инспирисани љубавним крими-романом „Ребека” Дафне ди Морије (1938), аутори Михаел Кунц (текст и стихови) и Силвестер Леваи (музика и оркестрација) написали су 2006. године истоимени мјузикл чија радња прати део живота наивне протагонисткиње Ја. Она се заљубљује у старијег и богатог удовца Максима де Винтера, власника фамозног замка Мандерлеј у енглеском Корнвалу, где одлази да живи, приморана на суочавање са духовима његове прошлости.

Ову музичку мелодраму са зачинима трилера и готичке атмосфере ирационалне напетости, редитељ Небојша Брадић поставио је спектакуларно, за наше услове на високом нивоу, посебно када је реч о музичком аспекту извођења.

У формално-стилском погледу представе, доследно је спроведена линија мелодрамског заплета, без иронијског одмака или проблематизације жанра, можда исувише равно, праволинијски. Ту кључну црту мелодрамског изражавања појачавају видео-пројекције, идилично прошараног сутонског неба, или претеће натмурених облака, у зависности од радње која се одвија. У контексту визуелности, посебан штимунг даје коришћење прозирне завесе иза које се догађаји понекада дешавају – она ствара етеричан утисак, гради ефекат суптилности призора (сценограф Герослав Зарић). Костим је сведен, служи сврси, али нема посебну упечатљивост (костимограф Маја Недељковић-Давидовац).

Бројни извођачи су са сигурношћу и продорношћу, посебно у вокалном погледу, креирали галерију ликова уштогљене енглеске аристократије и њихове многобројне послуге. Издвојићемо Браниславу Подрумац која је уверљиво изградила лик детињасте Ја, принуђене да се избори за свој статус, у дебелој сенци репутације Ребеке, прве Де Винтерове супруге.

Иван Босиљчић игра Максима де Винтера, такође укљештеног у прошлости и сећањима на живот са Ребеком, али одлучног у намери да изгради свој нови свет. Катарина Гојковић је чврсто наступила у улози ригидне и манипулативне Мисиз Денверс, Наташа Марковић је створила лик иритантно самоуверене, циничне Мисиз Ван Хопер, Дејан Луткић прагматичног и малициозног Џека Февела, Ребекиног рођака и љубавника, а Зафир Хаџиманов благог и пожртвованог Френка Кроулија. У погледу виртуозности музичког извођења не заостају ни квалитети инструменталне линије која одговарајуће прати нарацију – двадесетосмочлани оркестар којим диригује Ђорђе Станковић створио је раскошну синтезу филмске музике, џеза, свинга, рокенрола.

Није, дакле, нимало дискутабилна спољашња импозантност представе, њена изузетна вокална и солидна драмска остварења, али јесте дискутабилан избор да се на једну српску сцену данас постави ово дело. Заузимамо становиште да позоришна уметност посебно треба да буде повезана са друштвеним тренутком, да на неки, директан или индиректан, начин, заузме став према времену у коме настаје. „Ребека” је представа која ни у једном свом сегменту не комуницира са нашим временом, потпуно је изолована у самодовољности ларпурлартизма.

Да не живимо у друштву тако темељно измрцвареном дугогодишњим, систематским пропадањима, у свим његовим деловима, ова врста стилско-формалног сјаја имала би чвршћег оправдања. Но, узимајући у обзир нашу друштвену стварност, закључујемо да је „Ребека” суштински ирелевантна. Она не отвара пут ка идентификацији или катарзи које очекујемо од позоришта. У вези са тим, пажња гледаоца се током трајања представе постепено гаси.