Rebeka: Predstava van sadašnjeg vremena

Inspirisani ljubavnim krimi-romanom „Rebeka” Dafne di Morije (1938), autori Mihael Kunc (tekst i stihovi) i Silvester Levai (muzika i orkestracija) napisali su 2006. godine istoimeni mjuzikl čija radnja prati deo života naivne protagonistkinje Ja. Ona se zaljubljuje u starijeg i bogatog udovca Maksima de Vintera, vlasnika famoznog zamka Manderlej u engleskom Kornvalu, gde odlazi da živi, primorana na suočavanje sa duhovima njegove prošlosti.

Ovu muzičku melodramu sa začinima trilera i gotičke atmosfere iracionalne napetosti, reditelj Nebojša Bradić postavio je spektakularno, za naše uslove na visokom nivou, posebno kada je reč o muzičkom aspektu izvođenja.

U formalno-stilskom pogledu predstave, dosledno je sprovedena linija melodramskog zapleta, bez ironijskog odmaka ili problematizacije žanra, možda isuviše ravno, pravolinijski. Tu ključnu crtu melodramskog izražavanja pojačavaju video-projekcije, idilično prošaranog sutonskog neba, ili preteće natmurenih oblaka, u zavisnosti od radnje koja se odvija. U kontekstu vizuelnosti, poseban štimung daje korišćenje prozirne zavese iza koje se događaji ponekada dešavaju – ona stvara eteričan utisak, gradi efekat suptilnosti prizora (scenograf Geroslav Zarić). Kostim je sveden, služi svrsi, ali nema posebnu upečatljivost (kostimograf Maja Nedeljković-Davidovac).

Brojni izvođači su sa sigurnošću i prodornošću, posebno u vokalnom pogledu, kreirali galeriju likova uštogljene engleske aristokratije i njihove mnogobrojne posluge. Izdvojićemo Branislavu Podrumac koja je uverljivo izgradila lik detinjaste Ja, prinuđene da se izbori za svoj status, u debeloj senci reputacije Rebeke, prve De Vinterove supruge.

Ivan Bosiljčić igra Maksima de Vintera, takođe uklještenog u prošlosti i sećanjima na život sa Rebekom, ali odlučnog u nameri da izgradi svoj novi svet. Katarina Gojković je čvrsto nastupila u ulozi rigidne i manipulativne Misiz Denvers, Nataša Marković je stvorila lik iritantno samouverene, cinične Misiz Van Hoper, Dejan Lutkić pragmatičnog i malicioznog Džeka Fevela, Rebekinog rođaka i ljubavnika, a Zafir Hadžimanov blagog i požrtvovanog Frenka Kroulija. U pogledu virtuoznosti muzičkog izvođenja ne zaostaju ni kvaliteti instrumentalne linije koja odgovarajuće prati naraciju – dvadesetosmočlani orkestar kojim diriguje Đorđe Stanković stvorio je raskošnu sintezu filmske muzike, džeza, svinga, rokenrola.

Nije, dakle, nimalo diskutabilna spoljašnja impozantnost predstave, njena izuzetna vokalna i solidna dramska ostvarenja, ali jeste diskutabilan izbor da se na jednu srpsku scenu danas postavi ovo delo. Zauzimamo stanovište da pozorišna umetnost posebno treba da bude povezana sa društvenim trenutkom, da na neki, direktan ili indirektan, način, zauzme stav prema vremenu u kome nastaje. „Rebeka” je predstava koja ni u jednom svom segmentu ne komunicira sa našim vremenom, potpuno je izolovana u samodovoljnosti larpurlartizma.

Da ne živimo u društvu tako temeljno izmrcvarenom dugogodišnjim, sistematskim propadanjima, u svim njegovim delovima, ova vrsta stilsko-formalnog sjaja imala bi čvršćeg opravdanja. No, uzimajući u obzir našu društvenu stvarnost, zaključujemo da je „Rebeka” suštinski irelevantna. Ona ne otvara put ka identifikaciji ili katarzi koje očekujemo od pozorišta. U vezi sa tim, pažnja gledaoca se tokom trajanja predstave postepeno gasi.