Подсећање на неизгласани рат

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 5. априла – Полемика око ратних надлежности председника и Конгреса САД овде се, поводом корака у Ираку, толико продубила да се корени садашњих искушења откривају и у Вијетнамском рату (окончаном седамдесетих) и у – бомбардовању СРЈ 1999. Двојица америчких експерата управо су написима у "Лос Анђелес тајмсу" усагласили такве налазе, иако су присталице ривалских главних странака. "Рат против Србије (1999. године) био је прва употреба силе председника САД којом је прекршена Резолуција о ратним надлежностима којим су спољне интервенције ограничене на 60 дана" – тврди Џон Ју (40), републиканцима склон професор права са Универзитета Калифорније који је од 2001. до 2003. радио и у Министарству правосуђа као специјалиста за уставна питања ратова. А његов колега Брус Акерман (63), демократама близак професор права и политичких наука Универзитета Јел, каже да је још за време "косовског рата" писао да су у тој интервенцији Американци ипак "претрпели једну жртву", јер је овдашња "владавина закона разнета у парампарчад".

Оба ова врхунска стручњака, на различитим странама приступа ирачком проблему, говоре о важности документа, званог Резолуција о ратним надлежностима, којом је Конгрес (парламент) 1973. године, у време одлучујуће фазе Вијетнамског рата, ограничио овлашћења шефу Беле куће тако – да спољне војне интервенције, без одобрења законодавне власти, не може да води дуже од 60 дана. За бомбардовање СРЈ, ондашњи председник Бил Клинтон, напомиње се, није добио сагласност Конгреса, а оно је ипак трајало – 78 дана, 18 дуже од резолуцијом постављеног лимита по коме је, како је навео Акерман, та војна акција Американаца, у оквиру НАТО, требало да престане 25. маја 1999.

Шта би се догодило да се Бела кућа тада повиновала обавези коју јој је прописао Конгрес, а који је тада одбијао да јој одобри бомбардовање СРЈ, тешко је рећи. Поједини правници сматрају да је одобравањем средстава за "бомбардерску кампању" парламент директно подржао Клинтона за "неизгласани рат", али Акерман указује да је поменутом резолуцијом "изричито одбачена" могућност "поистовећивања" финансирања са одобрењем за наставак војне интервенције. Исти аутор је још онда предочио да је осим владавине закона у САД, у бомбардовању СРЈ забележена још једна жртва, чак глобалне правне важности – Повеља УН. Није било, додаје, неопходног одобрења Савета безбедности за такву оружану акцију.      

Разматрајући само унутрашњополитичке односе, Ју се надовезује констатацијом да је "Клинтон једнострано повео рат на Балкану", па замера демократама што су прећуткивали такво застрањивање њиховог лидера док сада оспоравају план републиканског председника Џорџа Буша за наставак рата у Ираку, који је својевремено двостраначки одобрен у Конгресу. Аутор, при том, такво понашање повезује с расплетом приче где Шерлок Холмс решава замршени случај тако што открива да је убица –  власник пса који није залајао у време злочина.      "Каравани пролазе а пси не лају" – наслов је тог Јуовог текста, којим је описано ондашње ћутање демократа, да би им сада оспорио вредност отпора Бушовој ратној стратегији. "Ко онда (за време бомбардовања СРЈ) није залајао, критика му данас (поводом Ирака) нема зубе" – закључује.

Испоставља се, међутим, да је проблем са америчким ратовима по свету – знатно шири од (не)поштовања конгресне резолуције и изостајања "лајања". Буш је, на пример, са одобрењем Конгреса кренуо у војне походе на Авганистан (под окриљем УН) па на Ирак, али се сада ствари изразито компликују на оба та фронта због, уз остало, потцењивања снага локалног отпора. Уз то, утврђено је да је напад на Ирак био заснован на погрешним проценама да та земља поседује оружје за масовно уништавање, због чега је знатно опао престиж САД у свету и рејтинг Беле куће међу сународницима чија већина у анкетама сада тврди да је тај војни поход био неоправдан.

Кад се сабере све речено у овој прилици и другим преиспитивањима овде, произлази да су три, најчешће помињане, велике оружане интервенције САД по свету биле – мањкаве. Како у Вијетнаму – где је повлачење издејствовано добрим делом овдашњим масовним демонстрацијама и размахом "афере Вотергејт" која је довела до оставке тадашњег председника Никсона – тако и у Ираку и у бившој СРЈ.

За последња два случаја је заједничко то да су оба напада изведена без сагласности Савета безбедности УН. А разликује их, да се задржимо само на данас поменутим приказима, и околност да је рат у Ираку поведен с дозволом, а против некадашње СРЈ, због ситуације на Космету, без дозволе законодавне власти САД. У обе те "ситуације", признаје се овде и званично, "нема лаког решења, јер да их има већ би се нашли".