Podsećanje na neizglasani rat

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 5. aprila – Polemika oko ratnih nadležnosti predsednika i Kongresa SAD ovde se, povodom koraka u Iraku, toliko produbila da se koreni sadašnjih iskušenja otkrivaju i u Vijetnamskom ratu (okončanom sedamdesetih) i u – bombardovanju SRJ 1999. Dvojica američkih eksperata upravo su napisima u "Los Anđeles tajmsu" usaglasili takve nalaze, iako su pristalice rivalskih glavnih stranaka. "Rat protiv Srbije (1999. godine) bio je prva upotreba sile predsednika SAD kojom je prekršena Rezolucija o ratnim nadležnostima kojim su spoljne intervencije ograničene na 60 dana" – tvrdi Džon Ju (40), republikancima sklon profesor prava sa Univerziteta Kalifornije koji je od 2001. do 2003. radio i u Ministarstvu pravosuđa kao specijalista za ustavna pitanja ratova. A njegov kolega Brus Akerman (63), demokratama blizak profesor prava i političkih nauka Univerziteta Jel, kaže da je još za vreme "kosovskog rata" pisao da su u toj intervenciji Amerikanci ipak "pretrpeli jednu žrtvu", jer je ovdašnja "vladavina zakona razneta u paramparčad".

Oba ova vrhunska stručnjaka, na različitim stranama pristupa iračkom problemu, govore o važnosti dokumenta, zvanog Rezolucija o ratnim nadležnostima, kojom je Kongres (parlament) 1973. godine, u vreme odlučujuće faze Vijetnamskog rata, ograničio ovlašćenja šefu Bele kuće tako – da spoljne vojne intervencije, bez odobrenja zakonodavne vlasti, ne može da vodi duže od 60 dana. Za bombardovanje SRJ, ondašnji predsednik Bil Klinton, napominje se, nije dobio saglasnost Kongresa, a ono je ipak trajalo – 78 dana, 18 duže od rezolucijom postavljenog limita po kome je, kako je naveo Akerman, ta vojna akcija Amerikanaca, u okviru NATO, trebalo da prestane 25. maja 1999.

Šta bi se dogodilo da se Bela kuća tada povinovala obavezi koju joj je propisao Kongres, a koji je tada odbijao da joj odobri bombardovanje SRJ, teško je reći. Pojedini pravnici smatraju da je odobravanjem sredstava za "bombardersku kampanju" parlament direktno podržao Klintona za "neizglasani rat", ali Akerman ukazuje da je pomenutom rezolucijom "izričito odbačena" mogućnost "poistovećivanja" finansiranja sa odobrenjem za nastavak vojne intervencije. Isti autor je još onda predočio da je osim vladavine zakona u SAD, u bombardovanju SRJ zabeležena još jedna žrtva, čak globalne pravne važnosti – Povelja UN. Nije bilo, dodaje, neophodnog odobrenja Saveta bezbednosti za takvu oružanu akciju.      

Razmatrajući samo unutrašnjopolitičke odnose, Ju se nadovezuje konstatacijom da je "Klinton jednostrano poveo rat na Balkanu", pa zamera demokratama što su prećutkivali takvo zastranjivanje njihovog lidera dok sada osporavaju plan republikanskog predsednika Džordža Buša za nastavak rata u Iraku, koji je svojevremeno dvostranački odobren u Kongresu. Autor, pri tom, takvo ponašanje povezuje s raspletom priče gde Šerlok Holms rešava zamršeni slučaj tako što otkriva da je ubica –  vlasnik psa koji nije zalajao u vreme zločina.      "Karavani prolaze a psi ne laju" – naslov je tog Juovog teksta, kojim je opisano ondašnje ćutanje demokrata, da bi im sada osporio vrednost otpora Bušovoj ratnoj strategiji. "Ko onda (za vreme bombardovanja SRJ) nije zalajao, kritika mu danas (povodom Iraka) nema zube" – zaključuje.

Ispostavlja se, međutim, da je problem sa američkim ratovima po svetu – znatno širi od (ne)poštovanja kongresne rezolucije i izostajanja "lajanja". Buš je, na primer, sa odobrenjem Kongresa krenuo u vojne pohode na Avganistan (pod okriljem UN) pa na Irak, ali se sada stvari izrazito komplikuju na oba ta fronta zbog, uz ostalo, potcenjivanja snaga lokalnog otpora. Uz to, utvrđeno je da je napad na Irak bio zasnovan na pogrešnim procenama da ta zemlja poseduje oružje za masovno uništavanje, zbog čega je znatno opao prestiž SAD u svetu i rejting Bele kuće među sunarodnicima čija većina u anketama sada tvrdi da je taj vojni pohod bio neopravdan.

Kad se sabere sve rečeno u ovoj prilici i drugim preispitivanjima ovde, proizlazi da su tri, najčešće pominjane, velike oružane intervencije SAD po svetu bile – manjkave. Kako u Vijetnamu – gde je povlačenje izdejstvovano dobrim delom ovdašnjim masovnim demonstracijama i razmahom "afere Votergejt" koja je dovela do ostavke tadašnjeg predsednika Niksona – tako i u Iraku i u bivšoj SRJ.

Za poslednja dva slučaja je zajedničko to da su oba napada izvedena bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. A razlikuje ih, da se zadržimo samo na danas pomenutim prikazima, i okolnost da je rat u Iraku poveden s dozvolom, a protiv nekadašnje SRJ, zbog situacije na Kosmetu, bez dozvole zakonodavne vlasti SAD. U obe te "situacije", priznaje se ovde i zvanično, "nema lakog rešenja, jer da ih ima već bi se našli".