Враћам се у пуној зрелости

На концерту групе „Смак” биће оно што сви очекују. Тако за „Политику” после дугогодишњег медијског ћутања, али и концертне паузе, каже Радомир Михајловић Точак, који ће пред публиком Комбанк арене свирати 29. децембра. Он, лично, очекује незабораван догађај.

У последње време често се цитира мисао Иве Андрића по којој „дођу тако времена када паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати”. Због чега сте ви заћутали?

Данас ни писце више „нико” не чита а камоли да саслуша. Хенрик Ибзен је указао на „укус већине”. Стиче се утисак да ћутим иако само не говорим у медијима. Одлучио сам да комуницирам на други начин са околином. Пре свега, увек сам био упућен на младе због природе мог посла. Држао сам часове и некој новој генерацији покушавао да изнесем ставове који могу да нас повезују. Истина, изгубио сам контакте са нешто старијима, а посебно са људима из мојих времена. Делом зато што је њима ваљда много тога јасно, све смо већ одавно прежвакали и сада покушавамо да преносимо своја сазнања млађима, што је и природно. Делом зато што се мимоилазимо у основним ставовима.

Због чега толико дуго?

Ево, прошло је 10 година. Пуно тога је морало да се деси да бих уопште дошао у ситуацију да радим посао за којим чезнем. Поставља се логично питање да ли је потребно да се шеткам по разним медијима и за собом остављам свеколике изјаве или да се бавим музиком? Тек сад је дошло у обзир да се нешто заиста уради, јер се напокон указала реална прилика.

Својевремено сте изјавили да је, више него икада, створен простор за идеологије да би се народ заинтересовао за нешто ново. Али и да тог новог нешто и нема, да је са идејама изгледа завршено. Мислите ли тако и данас? Имате ли ви идеје?

Наравно да мислим. Друштво нема орјентисан правац, поготову када је реч о естетским вредностима. Наравно да имам идеје у том смислу. Понекад се естетско и етичко преплићу, што сматрам крајње нормалним.

Још мислите да је и време уметности завршено? Делујете разочарано…

Нисам разочаран, мислим пре да је уметност већ одавно одиграла своју улогу. Данас је потребно деловати на сасвим другачији начин, у музици је скоро немогуће сам створити оно што може више људи у исто време. Више није битно да ли ће неко изаћи не сцену и монолошки узурпирати пажњу већег броја људи неком соло тачком. Долази време када ћемо научити да заиста уживамо у ономе што су уметници већ створили.

Чему толико дуга дискографска и концертна пауза?

Заправо, дискографија као индустрија више не постоји. Мислим конкретно на албум, плочу или це-де, ди-ви-ди, касету, ти медији су у нестајању. Постоје нови, а то су свакако интернет-портали. Већдуже постављам своје аудио и видео-снимке на „Јутјубу”. Што се тиче концерата, последњи је био на тргу у Крушевцу, пре седам година. Таква пракса је показала да за музичаре рок групе никако није добро да буду фиксно плаћени тако што ће свирати на трговима градова, фестивалима и слично. Губи се независност, аутономија и институција соло концерта. Народ је престао да верује рок групама, а сваки бенд цени када неко понуди фиксни износ за хонорар. Међутим, испоставило се да то није прави пут.

Враћате се у новом руху? Како бисте описали ваше нове идеје, музику, гитарске домашаје?

Пре би се рекло, у пуној зрелости. Моје нове идеје су старе колико и сама музика. Оне су пре свега аутентичне, са печатом, бар тако чујем и осећам. Уз нешто неопходне технологије покушавам да пласирам базне музичке ствари, мелодију-хармонију-ритам, то јест музику. Волим кад себе изненадим нечим добро одсвираним на гитари. Свакодневно вредно учим музику, вежбам гитару, слушам...

Безмало целу вашу каријеру пратила је серија неспоразума са критиком. Ко кога није разумео?

Лакше је рећи да критика није разумела мене, поготову што никада није била бар неким својим делом усаглашена. Добро је што, мени се бар тако чини, појам рок критике егзистира скоро искључиво када је реч о „Смаку” или Точку, што заиста импонује. Наравно да је посао критике да оспори, чак и да не разуме, због чега бисмо онда морали да се око било чега погађамо и споразумевамо? Како постоји суд, односно укус већине, тако и укус критике, неоспорно је. Музика ипак не може да се неоспорно докаже, она само може да се покаже.

Има ли на видику нових гитарских виртуоза код нас? Можда некога ко је учио под вашом „диригентском палицом”?

Данас има много гитарских виртуоза. Људи лакше долазе до инструмента, више се вежба, зна, чује, види. Захваљујући мојој школи био сам активно укључен у скоро сва дешавања. Међу мојим ученицима заиста има потенцијала и очекујем да ће неки од њих остварити своје планове и жеље. Више сам за опцију, учи-заборави-и свирај (Learn-forget-and play). Метод који ће створити гитаристу једнога дана, преко ноћи, врло је тежак. Још не могу никога да издвојим и да за њега кажем да је нови гитарски јунак, пре свега зато што је то време одавно прошло.

Шта публика може да очекује на предстојећем концерту?

Мој одговор је већ рутински: На концерту групе „Смак” биће оно што сви очекују. Лично очекујем леп и незабораван догађај.

Каква је данашња постава „Смака”? Имате ли трему?

Вокали су Борис Аранђеловић, Дејан Најдановић Најда. Гитаристи смо Микица Милосављевић и ја, бубњари су Слободан Стојановић Кепа, Дејан Стојановић Кепа Јуниор. Клавијатуре свира Дејан Здравевски, басисти су Зоран Милановић, Милош Петровић.

Немам трему, искрено. Прилично смо се потрудили око свега, велики број људи нам помаже у Крагујевцу, Чачку, Београду. Хвала вама и листу „Политика”.

-------------------------------------------------------

Из неког разлога било је потребно да останем „само” на гитари

Прошло је много година како сте писали музику за филм „Византијско плаво”. Од тада до данас нема вас више као аутора филмске музике. Својом вољом или нечијом незаинтересованошћу? Као да сте нестали а не зна се где и зашто?

Право говорећи и мени самом је чудно да више нисам урадио макар још неку музику за филм. Заправо, у филмској индустрији се подразумева да аутор музике поседује одређену професионалну технику у коју стално улаже. Не може се говорити о томе да ја имам било шта од свега што је данас улазница за такав посао. Ипак је из неког разлога било потребно да останем „само” на гитари.