Колатерална штета

Милан Мартић осуђен је на веома високу казну од 35 година затвора, између осталог, и због тога што је наредио ракетне нападе на Загреб у којим је страдало седам цивила, а више од 200 је било рањено. Гранате су испаљене у јеку хрватске акције "Бљесак", после којих Срба више није било у западној Славонији. Мартићева одбрана је на суду у Хагу тврдила да је бивши председник Републике Српске Крајине гађао војне циљеве, да су цивили случајно страдали, те да су напади извршени да би се зауставило кршење међународног хуманитарног права које су, нападом на Западну Славонију, починиле хрватске војне и полицијске снаге.

Суд није поверовао Мартићевој одбрани. У пресуди се наводи да је једном приликом, још као министар полиције, у медијима претио Фрањи Туђману да ће Загреб "претворити у Вуковар". Та разметљива изјава узета је као доказ да Мартић гранатирање није наредио "као последње средство, након што су исцрпљена сва друга средства", што би његов чин квалификовало као "закониту одмазду", а за зло му је узето и то што није најавио гранатирање, односно унапред упозорио цивиле.

Другим речима, суд није пристао да Мартићеве цивилне жртве у Загребу третира као "колатералну штету", што је у западној јавности био израз којим су означаване цивилне жртве НАТО бомбардовања на територији бивше СРЈ. НАТО бомбе су за 78 дана ваздушних удара однеле више од две хиљаде живота грађана Југославије, а већина је страдала далеко од војних циљева, у школама, болницама, стамбеним зградама, возовима и аутобусима, избегличким колонама и, коначно, у згради РТС-а. За разлику од Мартићевих ненавођених ракета "оркан", које скоро по правилу промашују за око један километар, НАТО је на помно биране циљеве, слао "паметне бомбе" који су с великом прецизношћу погађале циљ. НАТО се, међутим, после убиства цивила правдао да је предузео све неопходне мере како би на минимум свео страдања невиних жртава, и како није прекршио ниједно правило ратног права.

Најутицајнија западна организација за људска права, Амнести интернешенел, није се сложила: почетком јуна 2000. објавила је извештај у коме је устврдила да је НАТО кршио ратно право током бомбардовања бивше Југославије, и да је поготово бомбардовање РТС-а, у коме је погинуло 16 новинара и техничког особља, било јасан ратни злочин. Амнести је рекла да је то био "намеран напад на цивилни објекат", а међународно право забрањује директне нападе на цивилне циљеве.

Био је то тежак ударац Алијанси, али и тежак ударац трибуналу и Карли дел Понте лично. Главна тужитељка је обавестила Савет безбедности УН да није нашла разлога да отвара истрагу о томе да ли је НАТО чинио злочине, а то је супротно ономе што је "Политици" изјавила представник секретаријата трибунала у Београду, која тврди да је истраге било.

Нико не сугерише да постоје сличности између поступака Милана Мартића и пилота НАТО-а. Ипак, ако су све невине жртве исте, њихове породице се с правом питају зашто међународна правда није иста за све. Зашто неке жртве нису завределе ни истрагу у Хагу.