Кредитна омамљеност

Србија ће ову годину завршити са укупним дугом од око 25 милијарди евра. То је око 80 одсто процењеног националног колача. Од те суме око 16,5 милијарди евра отпада на јавни, што би се рекло, државни дуг. Тиме је већ прекардашено 60 процената БДП.

По само ова два мерила, без обзира на сву растегљивост стручних параметара, Србија је веома задужена земља. Њену све већу потребу за новим зајмовима поједини економисти већ су назвали „наркоманским синдромом”. Као омамљени тресемо се пред сваку већу исплату обавеза. Како без пардона говори први потпредседник владе Александар Вучић, Србија без страних кредита не може да исплаћује пензије, зараде учитељима, лекарима, полицији, војсци…

И ту долазимо до суштине ствари. До одговора на питање због чега се зајмимо. Јасно је. Да бисмо трошили. За пуко преживљавање. Зидамо обавезе, гурамо их у не тако далеку будућност, десет до 20 година, надајући се неким бољим и богатијим временима у којима ћемо, наводно, бити у могућности да их лакше враћамо и плаћамо. Или, што би било равно премији на великој светској наградној игри, да нам неко опет, као почетком прошле деценије, опрости две трећине дугова. Али, то је прошлост, која, највероватније, неће имати своју репризу.

Да бисмо дошли до „светле будућности” у којој ћемо моћи лагодније да плаћамо доспеле обавезе, већ сада морамо да улажемо у њене темеље. Ми то, нажалост, не радимо. Све поједосмо. Мало нам је све оно што створимо за годину, тридесетак милијарди евра, па морамо и да се зајмимо, али не да бисмо подизали фабрике, термоелектране, јачали индустрију... већ да бисмо некако преживели с просечним платама од око 350 евра, које стижу у све мањи број руку.

Ова нимало ружичаста истина, свеједно кроз коју политичку или партијску лупу гледали, није непозната ни садашњем министру финансија Млађану Динкићу, који је признао реалност наших јавних финансија и престао да скрива све провалије у буџету. И то је добар знак. За почетак. Знамо бар да смо дотерали цара до дувара.

Али шта не знамо – како ћемо га одатле померити. Министрова обећања, истина преточена у буџет за 2013, у коме помпезно најављује почетак осетног смањивања дефицита, не значе много ако не поради и на приходној страни буџета. Не чусмо програм, бар идеју, шта Србију и њену разорену привреду, а пре свега индустрију, може да повуче напред – осим Фијата. Дозивамо стране инвеститоре, а све дубље падамо на свим лествицама земаља пожељним за улагања. И њих нема, јер не радимо довољно да их привучемо.

Пошто ни то није лако, хајде да трошимо и оно што немамо. И то својски и квалитетно радимо. Крајем 2009. јавни дуг био је 9,85 милијарди евра, односно 34,8 одсто БДП-а. Само годину дана раније 8,78 милијарди евра или 29,2 одсто БДП-а. Сјајан темпо. Још се радујемо сваком новом кредиту, а догодине само за камате треба издвојити непуну милијарду евра. Горка рачуница.