Тамни сјај постојања

Песништво Бранислава Петровића без сумње заузима једно од кључних места у развоју послератног модернистичког, али и неоавангардног тока српске књижевности током седамдесетих и осамдесетих година прошлога века. У његовом стваралаштву може се недвосмислено препознати наслеђе међуратних авангардних покрета, пре свега експресионизма, футуризма, дадаизма и надреализма. Њихова духовно-естетска исходишта, као и поједини текстуално-формални аспекти појављују се у Петровићевој поезији оснажени јединственом, индивидуалистичком, надасве проблематизованом визијом својеврсног тамног сјаја постојања: људског, мушког, женског, песничког и божанског.

За ране ауторове збирке, особито "Моћ говора" (1961) и "Градилиште" (1964) карактеристичан је наглашен антропоцентризам као темељни духовни став екстатичног лирског јунака, који свој виталистички, активистички и интензивни доживљај живота и света везује управо за моћ говора. Такав поетски исказ не мора нужно да подразумева и непосредно, директно обраћање читаоцу или слушаоцу, односно публици у форми тзв. поетике ускличника. Пре би се могло рећи да се иза ове, наоко естрадне визуре поете/ рапсода/ глумца – крије песниково усхићење и занос због дароване му могућности да именује ствари око себе. И то гласно, уз повишену тензију, у заносу налик оном платонистичком, не као шапат који голица тишину, већ као крик, патос у најплеменитијем смислу речи.

Управо та блискост са стварима и људима пружа ствараоцу ону врсту испуњености која је равна дисању или расту дрвећа, не допустивши прекид комуникације са светом, људима и богом. Песник је тај који креира смисао ових свеповезаности, тамо где је живот "сина Човечице" улазница за космичко, митско и језичко градилиште.

У уводној истоименој поеми збирке "Градилиште" Брана Петровић истовремено обликује визију распадања и разградње, али и конструкције предела који је насељен животињама, биљкама и људима. Слика те истовремене градње и разградње носи у себи одјеке футуристичко-експресионистичког набоја динамичног и симултаног дешавања на једној готово бошовској позорници. Ту је песник уткао различите митске, библијске, литерарне и фолклорне алузије (нпр. мотив узидавања жене главног пројектанта у темеље здања, преклапање фигура Вулкана и Хефеста, односно Зевса и Илије Громовника, потом низ асоцијација на Дантеов "Пакао" и кажњавање грешника, итд.).

Посебну пажњу привлачи четврти фрагмент поеме у коме се "Паклени терор Пројеката и Скица" артикулише кроз једну необичну слику и топос који су присутни у српском експресионизму код Ранка Младеновића и Момчила Настасијевића. То је мотив употребе људских костију као материјала за израду неког артефакта, чиме се остварује духовна веза и континуитет између живих и мртвих. Бранислав Петровић, слично Винаверу, непрестано зазива човека као "љубимца богова који можда и не постоје", поздрављајући тог "витеза света". Он уједно подсећа да је "вечност највећа мана твога ума", а "бескрај најтежа болест твога срца", јер је баш човек она "ана у двобоју између добра и зла" Та вечита сумња и подвојеност стога је и везана за човека, док се његов живот метафорички изједначава са "страхом од смрти".

Управо се овде отвара она димензија која нам се чини најзанимљивијом у песниковом поимању својеврсног односа који твори троугао исказан кроз људски-песнички-божански принцип. Иако песник увек стоји у "центру света" а "биографија му је бесконачна", упркос наглашеној вољи за животом и стварањем, он земљу не осећа као свој дом. Између тајне рођења, певања и смрти – надвија се сенка божјег неприсуства или окрутности: "Ослепеће ме творац, само да провери/ слеп шта ћу испевати. ...../И љубав је творац измислио/ да ме лиши наде и спокоја./ Траве је отровне засејао по пољима/ за моју богату трпезу./ Каква све чудеса није измислио/ да ме покори" (Ход по мукама).

То осећање да се божје име населило у човеку само као подсећање на вечито кажњавање и страдање, као одјек некадашње хармоније, тај јововски, циничан, побуњенички и готово нихилистички тон – појавиће се у каснијим Петровићевим збиркама, посебно од "Предосећања будућности" (1973), "Трагом прах" (1976) и особито у књизи "Све самљи" (1977). У њима се стишава и распршује онај гласни, дионизијски регистар поетске реторике и све заоштренија постаје тематизација раскола који је у човека/песника утиснуо Бог. А његова рана, која не сведочи само о људској подвојености и пролазности, већ и о темељној сумњи у свет који је саздао Творац (кратке песме "О да л′ је могуће", "Земаљски предео", "Сјају ништавила!", "Над срцем орла" и друге).

Тако се од првобитне снаге и моћи песничке речи полако клизи ка усамљености, неизвесности, стрепњи, угрожености, праху, ништавилу и смрти. Али опет је у средишту песниковог космоса човек, оно биће које је, за разлику од другог божјег шара, "ужаснуто/ сазнањем да постоји". Тиме се и мери људска способност да проникне у "тајну рождества", чије извориште опет налазимо код водећег српског авангардисте Растка Петровића, на шта је својевремено указао Љубомир Симовић. У циклично организованој збирци "Све самљи" одвија се поступак симболичког преклапања људске, песничке и божанске фигуре – које окриље и утеху могу добити једино враћањем у своју прапостојбину, прасвет, у женско.

Жена је вечита створитељка и родитељка синова и кћери, па и самога Бога: "Само се ратници смењују./ Рат се не прекида./ Господа црви, ах, господа црви,/ Бесмртни су!/ Синови се смењују, Човечице,/ А мајка је једна за сва времена – /За сва времена и за све синове/ Бесмртница Мати". Жена, доживљена као мајка човекова, песникова, Исусова, вечити је изазов оличен у питању "може ли се смрћу до влажног сна у теби до спокоја". Бег од крволочне звери, Антихриста, који разара песниково постојање може се окончати тек у наручју жене, мајке, патнице, те Вечите плодности и Богородице, једном речју Божанског начела са женским предзнаком.