Tamni sjaj postojanja

Pesništvo Branislava Petrovića bez sumnje zauzima jedno od ključnih mesta u razvoju posleratnog modernističkog, ali i neoavangardnog toka srpske književnosti tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. U njegovom stvaralaštvu može se nedvosmisleno prepoznati nasleđe međuratnih avangardnih pokreta, pre svega ekspresionizma, futurizma, dadaizma i nadrealizma. Njihova duhovno-estetska ishodišta, kao i pojedini tekstualno-formalni aspekti pojavljuju se u Petrovićevoj poeziji osnaženi jedinstvenom, individualističkom, nadasve problematizovanom vizijom svojevrsnog tamnog sjaja postojanja: ljudskog, muškog, ženskog, pesničkog i božanskog.

Za rane autorove zbirke, osobito "Moć govora" (1961) i "Gradilište" (1964) karakterističan je naglašen antropocentrizam kao temeljni duhovni stav ekstatičnog lirskog junaka, koji svoj vitalistički, aktivistički i intenzivni doživljaj života i sveta vezuje upravo za moć govora. Takav poetski iskaz ne mora nužno da podrazumeva i neposredno, direktno obraćanje čitaocu ili slušaocu, odnosno publici u formi tzv. poetike uskličnika. Pre bi se moglo reći da se iza ove, naoko estradne vizure poete/ rapsoda/ glumca – krije pesnikovo ushićenje i zanos zbog darovane mu mogućnosti da imenuje stvari oko sebe. I to glasno, uz povišenu tenziju, u zanosu nalik onom platonističkom, ne kao šapat koji golica tišinu, već kao krik, patos u najplemenitijem smislu reči.

Upravo ta bliskost sa stvarima i ljudima pruža stvaraocu onu vrstu ispunjenosti koja je ravna disanju ili rastu drveća, ne dopustivši prekid komunikacije sa svetom, ljudima i bogom. Pesnik je taj koji kreira smisao ovih svepovezanosti, tamo gde je život "sina Čovečice" ulaznica za kosmičko, mitsko i jezičko gradilište.

U uvodnoj istoimenoj poemi zbirke "Gradilište" Brana Petrović istovremeno oblikuje viziju raspadanja i razgradnje, ali i konstrukcije predela koji je naseljen životinjama, biljkama i ljudima. Slika te istovremene gradnje i razgradnje nosi u sebi odjeke futurističko-ekspresionističkog naboja dinamičnog i simultanog dešavanja na jednoj gotovo bošovskoj pozornici. Tu je pesnik utkao različite mitske, biblijske, literarne i folklorne aluzije (npr. motiv uzidavanja žene glavnog projektanta u temelje zdanja, preklapanje figura Vulkana i Hefesta, odnosno Zevsa i Ilije Gromovnika, potom niz asocijacija na Danteov "Pakao" i kažnjavanje grešnika, itd.).

Posebnu pažnju privlači četvrti fragment poeme u kome se "Pakleni teror Projekata i Skica" artikuliše kroz jednu neobičnu sliku i topos koji su prisutni u srpskom ekspresionizmu kod Ranka Mladenovića i Momčila Nastasijevića. To je motiv upotrebe ljudskih kostiju kao materijala za izradu nekog artefakta, čime se ostvaruje duhovna veza i kontinuitet između živih i mrtvih. Branislav Petrović, slično Vinaveru, neprestano zaziva čoveka kao "ljubimca bogova koji možda i ne postoje", pozdravljajući tog "viteza sveta". On ujedno podseća da je "večnost najveća mana tvoga uma", a "beskraj najteža bolest tvoga srca", jer je baš čovek ona "ana u dvoboju između dobra i zla" Ta večita sumnja i podvojenost stoga je i vezana za čoveka, dok se njegov život metaforički izjednačava sa "strahom od smrti".

Upravo se ovde otvara ona dimenzija koja nam se čini najzanimljivijom u pesnikovom poimanju svojevrsnog odnosa koji tvori trougao iskazan kroz ljudski-pesnički-božanski princip. Iako pesnik uvek stoji u "centru sveta" a "biografija mu je beskonačna", uprkos naglašenoj volji za životom i stvaranjem, on zemlju ne oseća kao svoj dom. Između tajne rođenja, pevanja i smrti – nadvija se senka božjeg neprisustva ili okrutnosti: "Oslepeće me tvorac, samo da proveri/ slep šta ću ispevati. ...../I ljubav je tvorac izmislio/ da me liši nade i spokoja./ Trave je otrovne zasejao po poljima/ za moju bogatu trpezu./ Kakva sve čudesa nije izmislio/ da me pokori" (Hod po mukama).

To osećanje da se božje ime naselilo u čoveku samo kao podsećanje na večito kažnjavanje i stradanje, kao odjek nekadašnje harmonije, taj jovovski, ciničan, pobunjenički i gotovo nihilistički ton – pojaviće se u kasnijim Petrovićevim zbirkama, posebno od "Predosećanja budućnosti" (1973), "Tragom prah" (1976) i osobito u knjizi "Sve samlji" (1977). U njima se stišava i raspršuje onaj glasni, dionizijski registar poetske retorike i sve zaoštrenija postaje tematizacija raskola koji je u čoveka/pesnika utisnuo Bog. A njegova rana, koja ne svedoči samo o ljudskoj podvojenosti i prolaznosti, već i o temeljnoj sumnji u svet koji je sazdao Tvorac (kratke pesme "O da l′ je moguće", "Zemaljski predeo", "Sjaju ništavila!", "Nad srcem orla" i druge).

Tako se od prvobitne snage i moći pesničke reči polako klizi ka usamljenosti, neizvesnosti, strepnji, ugroženosti, prahu, ništavilu i smrti. Ali opet je u središtu pesnikovog kosmosa čovek, ono biće koje je, za razliku od drugog božjeg šara, "užasnuto/ saznanjem da postoji". Time se i meri ljudska sposobnost da pronikne u "tajnu roždestva", čije izvorište opet nalazimo kod vodećeg srpskog avangardiste Rastka Petrovića, na šta je svojevremeno ukazao Ljubomir Simović. U ciklično organizovanoj zbirci "Sve samlji" odvija se postupak simboličkog preklapanja ljudske, pesničke i božanske figure – koje okrilje i utehu mogu dobiti jedino vraćanjem u svoju prapostojbinu, prasvet, u žensko.

Žena je večita stvoriteljka i roditeljka sinova i kćeri, pa i samoga Boga: "Samo se ratnici smenjuju./ Rat se ne prekida./ Gospoda crvi, ah, gospoda crvi,/ Besmrtni su!/ Sinovi se smenjuju, Čovečice,/ A majka je jedna za sva vremena – /Za sva vremena i za sve sinove/ Besmrtnica Mati". Žena, doživljena kao majka čovekova, pesnikova, Isusova, večiti je izazov oličen u pitanju "može li se smrću do vlažnog sna u tebi do spokoja". Beg od krvoločne zveri, Antihrista, koji razara pesnikovo postojanje može se okončati tek u naručju žene, majke, patnice, te Večite plodnosti i Bogorodice, jednom rečju Božanskog načela sa ženskim predznakom.