Васкрсење је ненаметљива стварност

Радост Васкрсења у себи носи увек нову могућност победе живота над смрћу, љубави над мржњом и вере над сумњом. Та радост не оптерећује и не затвара, отвара и покреће све напред у нови живот где је важно стварно превазићи сва злопамћења и све злурадости, поручује поводом највећег хришћанског празника др Љубивоје Стојановић, професор Омилитике и Методике верске наставе Богословског факултета Универзитета у Београду.

Стојановић аутор више запажених дела као што су "Раскршћа", "Јеванђелски бисер", "Библијске приче", Пастирско служење", "Служба речи" огласио се и новом по многима, до сада, најзрелијом књигом: "Хришћани у свету – Сведоци времена у вечности". У овој студији у издању Хришћанског културног центра, професор Стојановић на провокативан начин разматра суштинска питања и проблеме са којима се сусрећу данашњи хришћани.

Радост Васкрсења

Зашто је многима тешко да осете радост Васкрсења, да ли због тога што је данашњи човек још увек заглављен негде између "одрицања апостола Петра и сумњи апостола Томе"?

– Радост Васкрсења је ненаметљива стварност која подлеже провери и подразумева искуство примања. Не може се никоме наметнути, јер у себи садржи слободу као меру. Не може се изнудити, доживљава се или не доживљава. Само треба рећи да они који осећају ову радост нипошто не смеју да је намећу другима. Потребно је уважавање другога и стрпљење у опхођењу, разложна комуникација која покреће слободу. Ту су нам примери Петровог одрицања и Томине сумње вишеструко значајни и добри показатељи могућности преображаја, јер треба рећи да су и Петар и Тома поверовали и својим животом посведочили радост Васкрсења. Нису остали у почетном стању одрицања и сумње, превазишли су вером многе своје недоумице, тако да су сва наша стања сумње и сви застоји у прихватању радости Васкрсења нешто што треба увек изнова преображавати на боље.

Ми верујући треба да настојимо да убедимо наше саговорнике у могућност вечног живота која се заснива на стварности Христовог Васкрсења. Када их на овај начин заинтересујемо за прави живот, а не уплашимо их казном Божијом и пакленим мукама, онда их стварно уводимо у непролазну радост. Због тога инсистирам на одговорности нас верујућих у односу на оне који се двоуме у вези дела вере.

Да ли је у време глобализације која намеће људима као императив потрошњу и забаву могуће живети хришћанским животом?

– Хришћански живот подразумева доброделатну истрајност, отуда имамо онај добар савет апостола Павла: "Добро да вам не досади чинити". То значи да нас не сме ништа зауставити на путу вере, наш допринос свеопштем бољитку мора бити увек потпун и беспоштедан. Значи да ми не захтевамо од других више него што можемо да им понудимо. Наши изговори да неко нешто чини или не чини су израз наше немоћи и неостваривости, представљају нестваралачки изговор а не решавају проблем. Дакле, разлике не смеју да покрећу сукобе, јер суштина јесте: "Клони се зла и чини добро".

Само на овај начин можемо, без спорења и оспоравања, да уочимо оно што је стварно добро, а шта није, знајући да противљење није пут успеха у добром делу. Обрачун са неистомишљеницима није добар пут, то је беспуће наше самовоље. Значи, не постоји ни један разлог који "оправдава" наше страхове и непријатељства према другом и другачијем. Ово не значи никакав неутемељени либерализам, него јасно указује на остварену слободу у вери.

У књизи поручујете да хришћани трећег миленијума треба да схвате Христове речи: " Тешко вама ако вас људи хвале" и поруку Јована Крститеља: "Он (Христос) треба да расте, а ја да се смањујем".Да ли је то лек за широко распострањени нихилизам и песимизам?

– Управо због тога Христос опомиње све нас да добро чинимо без потребе за самоистицањем. Радост коју доноси добродетељ потпуна је само онда кад то чинимо неоптерећени самољубљем. Христос нам је показао добру могућност таквог остварења и Он је наш Пут и Путовођа. Наша вера је стално узрастање у крстоносној христоликости где "увећавање" и "умањивање" није нешто што треба поједностављивати, јер има дубљу и смисленију меру. Реч је о превазилажењу себе и спремности за спасоносно служење другоме.

Није све ово лако испунити, али то је пут напредовања у вери, где је мера свега саможртвено и несебично себедавање, а не чињење нечега из интереса. Кад човек успе ово да разуме онда може да се усавршава у вери "из славе у славу док не дорасте у меру раста висине Христове". Ту је основно правило: узрастање смирењем и превазилажење похвале као нечега што не може да буде крајњи циљ добродетељи.

Наметнуто добро

Како превазићи све присутнију (не)свесну жељу за "Ламеховом осветом" и задобити "Јовово стрпљење", "Аврамову веру" и слободу покајаног разбојника?

– Треба знати да се у вери много тога добија, али и много стиче подвигом. Динамизам вере нас чини ствараоцима који умеју да разликују истину од лажи, и разликујући једно од другога да чинимо оно што је добро. Мноштво библијских примера нас упућује на то, и добро је да их знамо и разумемо како бисмо успели да чинимо на прави начин оно што је добро. Ту не треба бити неко ко опонаша било кога и тако губи свој идентитет него је потребно увек бити стваралачки слободан од свеке недоречености.

Ми нисмо посматрачи и навијачи онога што неко други чини, него смо ствараоци који знају све то и о томе имамо став. Поред става имамо и лично искуство, и тек тада успевамо да победимо све своје страхове од другога и његове слободе. Не видимо никога као сметњу или опасност и немамо потребу да било кога боготворимо или сатанизујемо. Уочавамо шта је добро, а шта није, и прихватамо оно што је добро тако што и сами добро чинимо.

Зашто постајемо све равнодушнији према туђим невољама и патњама, као да се потврђује с пуним правом  мисао Андре Фросара да је велика драма што човек не разуме ништа о љубави?

– Коначна мера наше остваривости у вери је: "Кад учинисте једном од најмањих мојих мени учинисте", и с тим у вези: "Кад не учинисте једном од најмањих мојих мени не учинисте". Дакле, мера наших односа у вери јесте служење "већих" "мањима", а не господарење "великана" над "поданицима". Заправо, мера богољубља је здраво и неоптерећено човекољубље, кад волимо другога безусловно, не оптерећујући се његовим ставом и стањем. Само тада стварно можемо да учинимо добро, не да се правимо добри пред неким истичући своју доброту, него га волимо без оптерећења.