Vaskrsenje je nenametljiva stvarnost

Radost Vaskrsenja u sebi nosi uvek novu mogućnost pobede života nad smrću, ljubavi nad mržnjom i vere nad sumnjom. Ta radost ne opterećuje i ne zatvara, otvara i pokreće sve napred u novi život gde je važno stvarno prevazići sva zlopamćenja i sve zluradosti, poručuje povodom najvećeg hrišćanskog praznika dr Ljubivoje Stojanović, profesor Omilitike i Metodike verske nastave Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Stojanović autor više zapaženih dela kao što su "Raskršća", "Jevanđelski biser", "Biblijske priče", Pastirsko služenje", "Služba reči" oglasio se i novom po mnogima, do sada, najzrelijom knjigom: "Hrišćani u svetu – Svedoci vremena u večnosti". U ovoj studiji u izdanju Hrišćanskog kulturnog centra, profesor Stojanović na provokativan način razmatra suštinska pitanja i probleme sa kojima se susreću današnji hrišćani.

Radost Vaskrsenja

Zašto je mnogima teško da osete radost Vaskrsenja, da li zbog toga što je današnji čovek još uvek zaglavljen negde između "odricanja apostola Petra i sumnji apostola Tome"?

– Radost Vaskrsenja je nenametljiva stvarnost koja podleže proveri i podrazumeva iskustvo primanja. Ne može se nikome nametnuti, jer u sebi sadrži slobodu kao meru. Ne može se iznuditi, doživljava se ili ne doživljava. Samo treba reći da oni koji osećaju ovu radost nipošto ne smeju da je nameću drugima. Potrebno je uvažavanje drugoga i strpljenje u ophođenju, razložna komunikacija koja pokreće slobodu. Tu su nam primeri Petrovog odricanja i Tomine sumnje višestruko značajni i dobri pokazatelji mogućnosti preobražaja, jer treba reći da su i Petar i Toma poverovali i svojim životom posvedočili radost Vaskrsenja. Nisu ostali u početnom stanju odricanja i sumnje, prevazišli su verom mnoge svoje nedoumice, tako da su sva naša stanja sumnje i svi zastoji u prihvatanju radosti Vaskrsenja nešto što treba uvek iznova preobražavati na bolje.

Mi verujući treba da nastojimo da ubedimo naše sagovornike u mogućnost večnog života koja se zasniva na stvarnosti Hristovog Vaskrsenja. Kada ih na ovaj način zainteresujemo za pravi život, a ne uplašimo ih kaznom Božijom i paklenim mukama, onda ih stvarno uvodimo u neprolaznu radost. Zbog toga insistiram na odgovornosti nas verujućih u odnosu na one koji se dvoume u vezi dela vere.

Da li je u vreme globalizacije koja nameće ljudima kao imperativ potrošnju i zabavu moguće živeti hrišćanskim životom?

– Hrišćanski život podrazumeva dobrodelatnu istrajnost, otuda imamo onaj dobar savet apostola Pavla: "Dobro da vam ne dosadi činiti". To znači da nas ne sme ništa zaustaviti na putu vere, naš doprinos sveopštem boljitku mora biti uvek potpun i bespoštedan. Znači da mi ne zahtevamo od drugih više nego što možemo da im ponudimo. Naši izgovori da neko nešto čini ili ne čini su izraz naše nemoći i neostvarivosti, predstavljaju nestvaralački izgovor a ne rešavaju problem. Dakle, razlike ne smeju da pokreću sukobe, jer suština jeste: "Kloni se zla i čini dobro".

Samo na ovaj način možemo, bez sporenja i osporavanja, da uočimo ono što je stvarno dobro, a šta nije, znajući da protivljenje nije put uspeha u dobrom delu. Obračun sa neistomišljenicima nije dobar put, to je bespuće naše samovolje. Znači, ne postoji ni jedan razlog koji "opravdava" naše strahove i neprijateljstva prema drugom i drugačijem. Ovo ne znači nikakav neutemeljeni liberalizam, nego jasno ukazuje na ostvarenu slobodu u veri.

U knjizi poručujete da hrišćani trećeg milenijuma treba da shvate Hristove reči: " Teško vama ako vas ljudi hvale" i poruku Jovana Krstitelja: "On (Hristos) treba da raste, a ja da se smanjujem".Da li je to lek za široko raspostranjeni nihilizam i pesimizam?

– Upravo zbog toga Hristos opominje sve nas da dobro činimo bez potrebe za samoisticanjem. Radost koju donosi dobrodetelj potpuna je samo onda kad to činimo neopterećeni samoljubljem. Hristos nam je pokazao dobru mogućnost takvog ostvarenja i On je naš Put i Putovođa. Naša vera je stalno uzrastanje u krstonosnoj hristolikosti gde "uvećavanje" i "umanjivanje" nije nešto što treba pojednostavljivati, jer ima dublju i smisleniju meru. Reč je o prevazilaženju sebe i spremnosti za spasonosno služenje drugome.

Nije sve ovo lako ispuniti, ali to je put napredovanja u veri, gde je mera svega samožrtveno i nesebično sebedavanje, a ne činjenje nečega iz interesa. Kad čovek uspe ovo da razume onda može da se usavršava u veri "iz slave u slavu dok ne doraste u meru rasta visine Hristove". Tu je osnovno pravilo: uzrastanje smirenjem i prevazilaženje pohvale kao nečega što ne može da bude krajnji cilj dobrodetelji.

Nametnuto dobro

Kako prevazići sve prisutniju (ne)svesnu želju za "Lamehovom osvetom" i zadobiti "Jovovo strpljenje", "Avramovu veru" i slobodu pokajanog razbojnika?

– Treba znati da se u veri mnogo toga dobija, ali i mnogo stiče podvigom. Dinamizam vere nas čini stvaraocima koji umeju da razlikuju istinu od laži, i razlikujući jedno od drugoga da činimo ono što je dobro. Mnoštvo biblijskih primera nas upućuje na to, i dobro je da ih znamo i razumemo kako bismo uspeli da činimo na pravi način ono što je dobro. Tu ne treba biti neko ko oponaša bilo koga i tako gubi svoj identitet nego je potrebno uvek biti stvaralački slobodan od sveke nedorečenosti.

Mi nismo posmatrači i navijači onoga što neko drugi čini, nego smo stvaraoci koji znaju sve to i o tome imamo stav. Pored stava imamo i lično iskustvo, i tek tada uspevamo da pobedimo sve svoje strahove od drugoga i njegove slobode. Ne vidimo nikoga kao smetnju ili opasnost i nemamo potrebu da bilo koga bogotvorimo ili satanizujemo. Uočavamo šta je dobro, a šta nije, i prihvatamo ono što je dobro tako što i sami dobro činimo.

Zašto postajemo sve ravnodušniji prema tuđim nevoljama i patnjama, kao da se potvrđuje s punim pravom  misao Andre Frosara da je velika drama što čovek ne razume ništa o ljubavi?

– Konačna mera naše ostvarivosti u veri je: "Kad učiniste jednom od najmanjih mojih meni učiniste", i s tim u vezi: "Kad ne učiniste jednom od najmanjih mojih meni ne učiniste". Dakle, mera naših odnosa u veri jeste služenje "većih" "manjima", a ne gospodarenje "velikana" nad "podanicima". Zapravo, mera bogoljublja je zdravo i neopterećeno čovekoljublje, kad volimo drugoga bezuslovno, ne opterećujući se njegovim stavom i stanjem. Samo tada stvarno možemo da učinimo dobro, ne da se pravimo dobri pred nekim ističući svoju dobrotu, nego ga volimo bez opterećenja.

Ovde je vera na velikom ispitu, jer ako se vernici zatvore u sebe i svoje umišljeno "dostojanstvo", doživljavajući sebe kao "sveti ostatak", onda je neminovno to da ljubavi kao bogoljubivog čovekoljublja nestaje. Postoje pravila, strahovi i zabrane, i nekako nesvesno svi upadamo u "tragediju nametnutog dobra", gde je mera čovek, a ne Bogočovek koji je "Jedini svet", i u kome svi imamo svetlost. Verujući čovek ne sme da prisvaja Hrista samo za sebe i da umišlja da svojim zaustavljanjima može obuhvatiti i obustaviti Božije čovekoljublje. Umesto da tumačimo ljubav Božiju sužavajući je po svojim slabim merama bolje je da pokušamo da je doživimo na pravi način kako bi mogli i da je svedočimo.