Бескрајни жути круг

Туга ће увек трајати. La tristesse durera toujours.
Последње речи Винсента ван Гога које је, пред смрт, рекао свом брату Теу представљају не само његов опроштај од живота, него и објашњење зашто је пуцао себи у срце, два дана раније. После Рембранта најславнији и најбољи холандски сликар, један од највећих у 19. веку, умро је 29. јула 1890. мирно, са осмехом на лицу, у 37 години: дао је све од себе да покуша да схвати свет, да у својим делима која је радио са самоуништавајућим жаром какав само могу да осете генији, помири лепоту света и доброту, као највећу лепоту у човеку.

Тео је тачно предвидео: у писму које је послао сестри шест дана по Винсентовој смрти, написао је: "Није више желео да живи, и био је помирен са тим јер се увек борио за своја убеђења, убеђења која је мерио у односу на најбоље и најплеменитије у својим претходницима… Људи треба да схвате да је био велики уметник, што врло често значи да је истовремено и велики човек. Током времена то ће сигурно бити потврђено, и многи ће зажалити што је прерано умро".

Речи ће бити пророчке. Винсент ван Гог ће постати икона 20. века, симбол уметника каквог замишљају сви "обични" људи – бескрајног талента, а несрећан, меланхоличан и тужан, раздиран између оних који, наводно, не разумеју нити препознају његову уметност (иако није, кажу, продао ниједну слику, његове колеге су га сматрале најбољим) и великих захтева које ставља пред себе, исцрпљујући се до крајњих граница.

Стаклена комора на улазу

Са таквим предрасудама о уметнику можда су многи кренули на изложбу "Ван Гог" у Будимпешти, која је у Музеју ликовне уметности отворена 2. децембра 2006. године, како би се се репрезентативно прославила стогодишњица Музеја. После изложбе "Клод Моне и пријатељи" пре три године, Ван Гог је представљао изазов који се апсолутно исплатио. Иако су организатори претпостављали да ће интересовање бити велико и већ у новембру пустили карте у продају, нико није веровао да ће изложба бити толико посећена да ће морати да буде продужена за десет дана (уместо 20. марта затворена је 1. априла 2007, а посете су од фебруара организоване и понедељком када је, иначе, Музеј затворен). И последњег дана посетиоци су још стајали у редовима да би ушли у Музеј и срели се са делима овог уметника.

Тако се, будући прва велика изложба Ван Гога, после оне у Бечу 1903, претворила у највећи догађај у централној Европи. Уметникова дела дошла су из четрдесетак музеја света – прво које је стигло била је "Сељачка кућа у Прованси" (1888) коју је послала Национална галерија уметности из Вашингтона. Потом су стизале слике и цртежи из Музеја Ван Гога, Фондације Винсента ван Гога и Ријксмузеја из Амстердама, музеја и галерија из Балтимора, Беча, Чикага, Единбурга, Хелсинкија, Мадрида, Метрополитен музеја из Њујорка, Националне галерије из Отаве, из Лувра и Музеја Д`Орсе из Париза, из Рима, Ротердама, Штутгарта, Цириха, а ту су и дела које поседује музеј домаћин… Укупно 43 слике, 24 цртежа и 10 литографија и гравира, осигураних на вртоглавих 760 милиона долара.

У низ сала посетиоци су, сходно томе, улазили пошто су претходно пар секунди проверавани у херметички затвореној стакленој комори. Неуобичајени начин представљања Ван Гогових дела показује да организатори заиста нису ни сањали колико ће изложба привући посетиоце. Полумрак, и сваки Ван Гогов рад изложен у средњем делу паноа налик триптиху – два крила укосо отворена – требало је да посматрачу створе атмосферу у којој усамљен, баш као и уметник, на најбољи начин може да доживи дело и успостави блискост са њим. Авај! у полуотвореном простору сваког од триптиха током целог дана, и на сваких пет минута, гурало се бар по десеторо посетилаца које је будним оком пратило најмање петоро, дискретно распоређених, чувара Музеја.

Правим поштоваоцима уметности, а посебно Ван Гога, није то много сметало. Љубазно "Извините" уз осмех, чинило је свакога саучесником у несвакидашњем сусрету са великом уметношћу, у којем је сугерисано свеобухватно али за многе ново виђење Ван Гога.

На изложби, подељеној у четири дела, славни сликар је представљен са 43 уља на платну, 24 цртежа и десет графика (литографије и гравире). Од његовог најранијег рада на изложби "Сеоске кућа на врелини и `протестантског амбара`", цртежа који је настао у пролеће у Етену 1881, представљене су фазе Ван Гоговог уметничког развоја: рана, мрачна холандска фаза у којој се препознају прве искре уметничке посебности, а затим париска фаза у којој се среће са импресионистима и поентилистима од којих грозничаво учи и углавном слика цвеће и мртву природу (јер не налази моделе). Ова фаза је представљала основу за преокрет, у којем се уобличавају неоимпресионистичке и експресионистичке особине и наслућује модерна, односно апстракција. Тенденција је била да се представе мање позната Ван Гогова дела, како би се јасно разазнале граничне линије у развоју његовог стваралаштва.

Меланхолија и усамљеност

Трећи и четврти део изложбе не припадају Ван Гогу, али јесу тесно везани за њега. Један део јесте "Ван Гогов имагинарни музеј" у којем су се нашла дела његових славних претходника које је са радошћу и жаром копирао: на првом месту Милеа, Делакроа и Рембранта, али и десетина јапанских гравира из колекције самог сликара и његовог брата Теа, коју су годинама скупљали и која се сада налази у Ван Гоговом музеју у Амстердаму.

Сувишно је говорити да из свега што је Ван Гог створио (за десет година свога живота урадио је више од 800 дела) теку огромна меланхолија и усамљеност. Његова, коју препознајемо у једној јединој јасно видљивој ласти изнад "Расадника у Шенквегу", нацртаној у најлепшој традицији јапанских мајстора; у сувим, ломним гранама у "Жупном зимском врту у Нојнену", цртежу на којем нема ниједног јединог човека, само црквица у дну, пуста као уметникова душа; али, и усамљеност оних који су му служили као модели, од "Људи који једу кромпир" тегобних, сиромашних и добродушних, до рембрантовски нацртаних жена које, уз светлост што стидљиво улази кроз један једини прозор оронуле куће, крпе поцепану одећу, плету или обављају неки посао ("Шваља", па "Сеоска соба са плетиљом" и "Сеоска соба са шваљом", или "Сеоска соба у којој жена љушти кромпир")…

И колико год тамна холандска фаза, у којој Ван Гог само жаром луле ("Млади сељак са лулом") или из огњишта ("Сељанка поред огњишта") наговештава живот и вољу за њим, ту усамљеност потцртавала препознаваћемо је и у каснијим, светлим, јарким и густим бојама које наноси снажним потезом на платно.

Усамљено се боре маслине на степенастим косинама брда ("Маслињак", "Маслињак на падини брда"), усамљено и отуђено стоје људи на "Плажи у Шевенингену", а тек колико усамљено са слике миришу бледи, танани цветови кајсије у воћњаку ("Кајсије у цвату") и слап плавих перуника, подсечених и стављених у бели бокал ("Ваза са плавим ирисима").

Ван Гог је чезнуо за жутом бојом, најлепшом у славним сунцокретима које је Гоген толико волео (у новембру 1887, када су се упознали, Гоген је једну своју слику са Мартиника мењао, кажу, за две Ван Гогове студије сунцокрета). На изложби у Будимпешти представљени су само једном сликом, париским "Сунцокретима" баш из 1887, на којој та жута није толико изражајна као што ће касније бити.